Nepolitikin Zabavnik

VINYL

Bio jednom jedan fenomenalan bend – Dire Straits

Mnogo pre nego što je postao uticajan solo izvođač i specijalista za saundtrekove, Mark Knopfler je bend Dire Straits za deset godina doveo od anonimusa iz zadimljenih britanskih pabova preko soft rock benda akustičarske provenijencije nalik Dilanu do stadionske atrakcije sredinom osamdesetih. Nastup na Live Aid-u, MTV koji je besomučno puštao njihove spotove, znojnica ala Mekinro preko proćelavog čela i crveno-beli stratokaster uveo je Marka Knopflera i basistu Džona Ajslija (koji je jedini bio uz Marka sve vreme postojanja benda) na stazu posutu zvezdama. Ostatak benda sad nemam vremena da pominjem, ali ću samo reći da je na prva dva albuma gitaru svirao i rođeni Markov brat, Dejvid , ali se nije slagao sa menjanjem zvuka benda pa ga je napustio. Dakle, druga polovina osamdesetih godina prošlog veka je bila zlatna za bend i epitet “britanski odgovor na Brusa Springstina” dovoljno dobro oslikava status benda u to vreme.

 

Dire Straits su nastali sredinom 1977. godine (Ali, nekoliko godina pre toga su pekli zanat po pabovima od Lidsa do Londona, samo pod drugim imenom). Tačno u vreme nastajanja panka. Ipak, bivši profesor  i (tada) novinar, Mark Knopfler imao je drugu ideju. Na obrisima bluza, kantrija i pub roka, uz gotovo autobiografski tekst napisao je pesmu “Sultans Of Swing”…i ubo iz prve. Demo te pesme je dao DJ-u Čarliju Džiletu koji je tada puštao muziku na vrlo uticajnom Radio One-u. Već posle nekoliko puštanja u pravim terminima bend je dobio ponudu da potpiše ugovor za Vertigo Records.

Godinu dana kasnije, tačno na moj rođendan, 7. oktobra 1978. Izašao je debi album grupe, nazvan jednostavno – Dire Straits. Kritika je bila izdašna u komplimentima, a publika je reagovala još bolje. Ploča je osvanula na vrhovima Top lista širom Evrope, došla do drugog mesta u USA i put ka slavi je bio otvoren. Meni lično, njihov debi album je vrlo drag bez obzira što je dosta spor, hermetičan i čak minimalističan. Neke pesme sa te ploče su mi i dalje favoriti : “ In The Gallery”, “Six Blade Knife”, “Wild West End”, uz neizbežnu “Sultans Of Swing…Još nešto…Bob Dylan je toliko bio oduševljen albumom da je rekao da ništa bolje nije čuo godinama…

… “Communique” je bio logičan nastavak debija. Njegovo snimanje je započelo samo mesec i po dana posle izlaska prvog albuma i formula koja se odlično pokazala nije menjana. Svi elementi sa prve ploče bili su i na drugoj. Karakterističan zvuk gitare, promuklo Markovo, hm, pevanje, Dilanovska naracija, sjajni tekstovi i pomalo mračna atmosfera. Pregršt dobrih pesama iznedrio je i “Communique”, a kao hitovi izdvojli su se “Lady Writer” i “Once Upon A Time In The West”, mada su moji lični favoriti “Portobello Belle” i “ Single-Handed Sailor” sa fenomenalnim gitarskim pasažem koji je neko vreme korišćen u jednoj reklami za “C kafu” na našoj televiziji. Mnogi su pogrešno mislili da je tu temu napisao Vlatko Stefanovski.

Odlazak u solo vode Dejvida Knopflera doveo je do malog zaokreta u zvuku pa je “Making Movies” bio nekako poletniji, brži i nekako rokerskiji album. Dovođenje producenta koji je radio na Springstinovim albumima “Born To Run” i “Darkness On The Edge Of The Town”, Džimija Jovina neminovno je doveo do poređenja Marka sa Brusom, a pesme kao što su “Romeo & Juliett” i “Tunnel Of Love” su to samo učvrstili. Moj utisak je da je “Making Movies” bio ipak korak unazad.

 Srećom, godinu i po kasnije  grupa izdaje pravo remek-delo, “Love Over Gold”. Dosta menjaju zvuk, uvode petog člana u bend, klavijaturistu Alana Klarka, prave album sa samo pet pesama što je mnoge kritičare ponukalo da ih brže-bolje proglase “novim rock dinosaurusima”, ali  ploča gotovo momentalno uleće na prva mesta Top lista u celoj Evropi i Australiji. U Americi je došla do mesta broj 19. Kao najpopularnija sa albuma se izdvojila četrnaesto minutna “ Telegraph Road” (meni i dan-danas jedna od najomiljenijih pesama uopšte). Epopeja o osvajanju Amerike i “ispunjavanju snova” ponekom zvuče izveštačeno, ali moj utisak je da je Knopfler njome nadmašio sebe i u amanet ostavio takvu veličinu da bih se usudio da je poredim sa nečim kao što je Mocartov “Requiem”. Njoj uz bok je “Private Investigations”, takodje predivna pesma, toliko dobra da je zasenila gotovo prosečnu drugu stranu ploče. Mala trivija vezana za “Love Over Gold” je da je pesma koju je na kraju Knopfler dao Tini Turner i koja je takođe postala planetarni hit, “Private Dancer” trebala da se nadje na “Love Over Gold”, ali Mark nije bio zadovoljan kako ju je otpevao, pa je čak hteo da uvede ženski glas kao gostujući, ali je čuvši kako je to Tina otpevala “iz prve”, odlučio da je da njoj. Znamo šta je posle bilo…

Turneja za turnejom se nizala i “ Straitsi” nisu imali vremena za odmor. Zato su odlučili da svoja dva nastupa u “Hammersmith Odeonu” u Londonu u julu 1983. snime i pretoče u album. U album “ Alchemy” koji je, slobodno mogu da kažem, jedan od najboljih uživo albuma svih vremena. To je sve što ću reći o njemu, a vama preporučujem da ga obavezno nadjete i poslušate, ako već niste.   

Već pomenutom “Live Aidu” prethodila je prava oluja u vidu albuma “Brothers In Arms” koji je apsolutno pomeo sve top liste sveta i vrlo je malo ploča u istoriji popularne muzike koje su uradile nešto slično. “sjajni” rif “Money For Nothing”-a, zarazna melodija i brutalan spot koji se besomučno vrteo na MTV-ju, “Walk Of Life”, kao I gostovanje mega -zvezde Stinga, pa još nekoliko pesama koje su se mogle ubrojiti u hitove kao što su “So Far Away”, “Your Latest Trick” I naročito naslovna “Brothers In Arms” kao i pravi tajming za izbacivanje albuma u javnost, a to je maj 1985. (dva meseca pred najveći muzički događaj u istoriji planete Zemlje) doveli su Dire Straits na tron pop-rok muzike.

Bilo bi nezasluženo pomenuti da je Knopfler u međuvremenu zadobio etiketu vrsnog producenta, sjajnog kompozitora filmske muzike pa je i iz tih razloga sam Mark ali i ceo bend zadobio neverovatnu popularnost koju su iskoristili i pre svega, unovčili.

Usledila je nešto duža pauza u izdavanju albuma jer je trebalo krstariti svetom i svirati. Svi su ih zvali i svi su ih voleli. Bili su jezivo popularni. A oni obični i nimalo arogantni. U to sam se i sam uverio na koncertu 10. maja 1985. u beogradskom “Pioniru” kada su mi Mark i Džon potpisali prve dve ploče Straitsa. Malo je reći da sam bio oduševljen iako sam prvi put išao sam (mislim, bez ortaka) na neki koncert. Moji drugovi su me ispalili jer , Straitsi, zaboga, nisu bili metalci. Ni tada, a ni posle nisam delio muziku po žanrovima. Samo na dobru ili lošu…

…Tek u septembru 1991. izlazi sledeća ploča, “On Every Street”. Prvi singl, “Calling Elvis” donosi sličan šmek koji je imao “ Walk Of Life”, ali je, generalno, ostatak albuma, sa izuzetkom “Heavy Fuel” (koja je imala miris jedne “Money For Nothing” bio dosta mirniji, sporiji i ambijetalniji. Što se mene tiče, ne baš tako uspešan povratak…

…I tu bih mogao i da završim priču o Dire Straits. Jeste, izdali su još jedan live album, “labudovu pesmu” , “On The Night”, koji i nije lose prošao kod publike, ali se osećao gubitak one magije koja je krasila bend sve te godine. Grupa se zvanično raspala u jesen 1995. Knopfler piše filmsku muziku (mahom odličnu), dobija nagrade za nju, povremeno na koncertima svira poneku Straits stvar i to je to…

…Bio jednom jedan fenomenalan bend – Dire Straits

Leave a Reply

%d bloggers like this: