Nepolitikin Zabavnik

VINYL

David Bowie… Ziggy play guitar… neuništivi kameleonski duh sedamdesetih

piše : Dragan Uzelac 

… Priča o Davidu Bowieu, jednoj od najintrigantnijih i najkompleksnijih ličnosti rock and rolla, počinje 8. januara 1947. godine, u Londonu. Rano napustivši školu i baveći se najrazličitijim poslovima (dizajner, pantomimičar, saksofonista…),  David Bowie postepeno počinje da ulazi u nemirne vode šou biznisa. Radeći privremeno sa masom londonskih bendova i menjajući stalno stilove on se vremenom okreće ka sebi samom i onom što će ga tokom sedamdesetih godina učiniti jednom od najbitnijih figura moderne muzike – David Bowie postaje simbolom hrabrog eksperimentatora u večnoj potrazi za novim načinima izražavanja i stilskom prezentacijom u okvirima rock and rolla, postaje ikonom neuništivog, metamorfozirajućeg, prilagodljivog, a istovremeno hrabrog i beskompromisnog duha rokenrola, onog najlepšeg, najkreativnijeg u čoveku što opravdava samo postojanje i umetnost kao odraz u božanskom ogledalu kreacije i nadahnuća, spektra čudesne emotivne svetlosti i načina postojanja koji ne poznaje šablone…

…Morao sam, pre više godina, da se pomirim sa činjenicom da nisam naročito rečit kada bi trebalo da objasnim kako se osećam. Ali muzika to radi umesto mene. U akordima i melodijama, nalazi se sve što hoću da kažem. Reči su samo pratnja…

… Prvi nagoveštaj njegovog velikog uspeha i brojnih kameleonskih promena bio je kultni singl (s istoimenog albuma) Space oditty, 1969. godine. Inspiracija za Svemirsku Odiseju, nastalu pod uticajem flower-power pokreta s kraja šezdesetih, bio je monumentalni filmski ep legendarnog režisera Stenlija Kjubrika – 2001.:Odiseja u svemiru. Neobično aranžirana i stilski prezentovana, pesma je privukla dovoljno pažnje za Bowiev definitivni proboj, donoseći njegov premijerni alter- ego: bio je to Major Tom, džanki, izgubljen u svemirskoj kapsuli bez kontrole. Naredne godine pojavljuje se jedan od presudnih albuma njegove karijere – jedan od brojnih bisera rock and rolla koji vas definitivno opredeljuju; bio je to album The man who sold the world(1970.). Naslovna tema posvećena je Bowievom starijem bratu Terryju. Naime, Terry je još kao mladić smešten u duševnu bolnicu – Bowie, koji ga je redovno posećivao razvio je teoriju da se društvo na taj način obračunava s onima koji su doprli do istine. Mislio sam da si umro usamljen, pre mnogo, mnogo vremena… – pevao je tada Bowie. O ne, ja nikada nisam izgubio kontrolu… – sledio je iskreni vapaj očajnika Terrya… Par godina kasnije Teri će tragično okončati život, pokušavši nemoguće – bekstvo iz kaveza kojim nas društvo okiva ukoliko smo na bilo koji način drugačiji, svoji, samosvesni … prosto željni slobode … ne želeći da prodamo sve(t) za običnu ’’večeru“…

Spiders from Mars

… Početak sedamdesetih bio je period novih stremljenja – kako stilskih, tako i društveno-političkih. Naime, svet je nakon bolnog iskušenja i sloma borbenog duha šezdesetih lagano ali sigurno ulazio u mnogo mirniju, status quo fazu, težeći mnogo više eskapizmu i hedonizmu, ostavljajući za sobom burnu, revolucionarnu dekadu šezdesetih. Što se rock and rolla tiče situacija je bila gotovo identična – lagano izlazeći iz ludila i borbenog duha šezdesetih, napuštajući haos flower powera i psychodelije, rock muzika nastoji da nadomesti prazninu koja je nastala smrću i nestankom njenih dotadašnjih heroja. Kreaciju i avangardno – borbeni duh jednog Hendrixa, Morrisona, Lennona ili Briana Jonesa zamenuli su eskapističko-hedonistički trendovi tipa glam rock ili glitter rock : isprljane i okrvavljene vedre boje šezdesetih, cvet slobode natopljen krvlju na reveru prošlosti, prekrivreni su vremenom šljokicama i mnoštvom šljaštećih tonova, kao svojevrstan poziv na uživanje i apolitičnost.

Novi vetrovi počeli su da duvaju scenom koja se radikalno transformisala nakon očajničkog krika the Rolling Stones u numeri Gimme shelter, tragedije na njihovom koncertu u Altamontu, kao i silaska sa scene jedne neprilagođene generacije, tzv. Woodstock hipi plemena, njihove ideologije mira i ljubavi koja se u međuvremenu zagubila unutar brojnih psihodeličnih tripova, trulih kompromisa sa vlašću i ruku okrvavljenih unutar brojnih antiratnih i antivladinih demonstracija, građanskih protesta ili prosto jednostavnog bunta uličnih boraca protiv sistema koji  im ništa nije pružao osim demagogije i trulih kompromisa … Radikalni bunt se vremenom pretvorio u truli kompromis, loš trip, sopstvenu komercijalizovanu parodiju – simpatija prema đavolu uzela je svoj danak, još jedna neuspela revolucija ’’pojela“ je svoju najbolju decu, dok je esencija bića mnogo pre izbledela, nego je sagorela(ono što nije ’’na vreme, svojevoljno“ izbledelo, na ’’demokratski“ je način prosto uklonjeno) … Novo vreme donelo je nove promene, oličene u duhu umetnika poput junaka ove priče, Dejvida Bovija…

… Bilo je to pravo vreme i više nego dobar povod za Bowijevu novu transformaciju i jedan u nizu obrta u njegovoj prebogatoj karijeri – polazišna tačka za kreiranje novog stila i alter ega. Novi lik zvao se Ziggy Stardust – neverovatna metamorfoza i oličenje jednog totalno drugačijeg vremena. Ideja vodilja za novu Bowijevu fazu bila je sledeća: predstaviti Davida kao Ziggyja, najveću od svih rock and roll zvezda, rock stara u luksuznom miljeu, do kojeg nije nimalo lako doći. Pošto je Bowie u to vreme bio tek relativno poznat, najšira publika imala je utisak kao da je bukvalno stigao sa druge planete. Stari, sasvim obični Bowie iz šezdesetih je nestajao, demonstrirajući na fascinantan način moć medijske manipulacije, kojoj u istoriji propagande ima veoma malo ravnih… Muzička saradnja sa Markom Bolanom, Mikom Ronsonom, Džonom Kembridžom i Džonom Viskontijem, koji su nastupali pod imenom Hype, bila je temelj Bouvijevog stalnog pratećeg benda. Sa ovom postavom on izdaje svoj treći album The Man Who Sold the World(1970), koji je na određeni način prvi u nizu njegovih velikih, probojnih ostvarenja. Reč je o prvom konceptualnom Bouvijevom albumu, koji potpuno odstupa od akustičnog folk zvuka, a kao težište ima težak gitarski zvuk srodan tada aktuelnim počecima hevi roka…

DAVID BOWIE, LIVE. 1974, NEIL ZLOZOWER

… Nakon još jednog sjajnog albuma Hunky dory, 1971. godine, usledio je kultni The rise and fall of Ziggy Stardust and the spiders from Mars, 1972. godine. Opšta euforija i prezentacija koja je pratila izlazak ovog neverovatnog albuma dosegla je svoj spektakularni vrhunac na trijumfalnom koncertu održanom 19. avgusta 1972. godine u londonskom Rainbow theatru. Uz prateći bend The spiders from Mars, kojeg su činili: Mick Ronson-gitara, Trevor Bolder-bas i Woody Woodmansey-bubnjevi, Bowie je uspeo da probije sve dotad poznate limite. Ono što su pioniri undergrounda Iggy Pop sa the Stooges i Lou Reed sa the Velvet underground radili tokom šezdesetih daleko od očiju najšire javnosti, tavoreći godinama nepoznati u katakombama undergrounda, nepriznati, podcenjeni i uglavnom prezreni od mase i vodećih trendova i strujanja unutar rock and roll mejnstrima David je izneo na svetlost pozornice i dobio neverovatnu podršku širokog auditorijuma…

… Sam album, koncipiran kao storija o Ziggyju-rok zvezdi, ujedinjuje misteriju s obiljem emotivnih, sjajno aranžiranih pop melodija i tekstova. Numere poput Ziggy Stardust, Starman, Rock and roll suicide i Suffragette city suštinska su potvrda čistokrvnog rock and rolla kao najvažnijeg mita druge polovine 20. veka. Bile su to više no energične i melodične numere, sama bit rock and roll magije koja pleni svojim plesnim koracima na bini života, pozornici kao energetskom poprištu za isterivanje duhova koji vas opsedaju i teraju na stalni, kreativni pokret i svojom harizmom oslobađaju mase nagomilanog stresa i gomile frustracija koje društvo nameće neprilagođenom pojedincu, antikonformisti, kakvi su uglavnom bili gotovo svi predvodnici unutar po sistem opasnog rock and roll plemena, kroz celokupnu njegovu istoriju. Bovijev koncept nije bio otvoreno ratoboran i političan, ali je bio dovoljno drugačiji, smeo, kontraverzan i avangardan da privuče pažnju masa i izvuče iz rokenrola ono najbolje … sublimirajući u sebi sve ono najlepše što su iznedrile prethodne dve decenije ovog radikalnog pokreta koji je menjao sve(t).

U melodijama Dejvida Bovija mogli ste pronaći uticaje i The Stooges, the Velvet underground ili pak briljantnih pop melodija šezdesetih – pre svih the Beatles i The Kinks, kao i moćni, borbeni i beskopromisni duh rhythm & blues sounda radikalnih The Doors ili pak opakih The Rolling Stones … Bowie je na neki sebi svojstven način sublimirao sve te raznorodne, suštinske uticaje, preuzeo duh rokenrola i obeležio ga vlastitim, moćnim pečatom, proslavivši ga kao jedinstvenu, kameleonsku metamorfozu sedamdesetih – u rasponu od briljantnih The Man who sold the world i Straman, pa do ultimativnih klasika tipa Heroes i Sound and vision, ili pak mračnog remek dela Warszawa (koja će izroditi niz ultimativnih sledbenika nove alternativne muzičke scene – počevši od kultnih Joy division). Uspeh albuma upotpunili su milionski tiraži, rasprodati koncerti širom Evrope i Amerike, a potom i rad Davida Bowiea kao producenta na čuvenom solo albumu Lou Reeda Transformer i sjajnom omaž-singlu The Jean genie, posvećenom slavnom Iggy Popu

… U tom periodu Bouvi je duboko potonuo u svet seksa, droge i alkohola( sa kojima je eksperimentisao i na samim počecima svog proboja na nesigurnom putu ka zvezdanom nebu rokenrola, tokom druge polovine šezdesetih), pogotovo nakon što se preselio u Ameriku. U najtežoj fazi zavisnosti uzimao je sedam grama kokaina dnevno i spao na samo 43 kilograma. Na jednoj zabavi navodno je ostao budan 84 sata, uveren da ga je zaposeo đavo. Za dlaku je izbegao smrt od predoziranja kada ga je neko spasao stavivši ga u kadu s toplom vodom. Ono što ga je posebno fasciniralo bio je nacistički pokret. Umeo je u kokainskom transu satima gledati filmove o nacistima. U rok emisiji The Old Grey Whistle Test 1972. godine voditelj ga je predstavio ovako: Ovo je lice koje danas želi javnost… bivši student slikarstva iz Brikstona koji se pretvorio u bizarnog samokonstruisanog čudaka… Naredne godine izlazi Bouvijev album obrada Pin Ups, a naredni Diamond Dogs (1974) bio je osmišljen kao logičan nastavak Zigija, gde do izražaja dolaze gitarski rifovi i lirske balade. Na njemu se našla i pesma Rebel, Rebel, nastala na vrhuncu drugarstva sa Mikom Džegerom, u kojoj je Kit Ričards ostavio traga na gitarskim rifovima. Inspirisan je buntovničkom anarhijom i modelom sive policijske države, temama iz knjiga A Clockwork Orange Entoni Bardžisa i 1984 Džordža Orvela. Bouvi je sa albumom Young Americans (1975) napravio veliki stilski zaokret uplovivši u filadelfijski soul, a pesma koja se posebno izdvojila je Fame, koju je snimio sa Džonom Lenonom te Young Americans, koja je možda i najbolja srceparajuća numera gospodina Kameleona. Nakon preseljenja u Los Anđeles, 1976. godine, objavio je album Station to Station, a pripala mu je i nagrada za najboljeg glumca u filmu The Man Who Fell to Earth

Warszava

… Godine koje su sledile, tačnije čitava faza sedamdesetih, donele su niz novih Bowievih transformacija – mnoštvo kreacije, depresije, euforije, novih uspona i padova čudesnog rock and roll kameleona. Nije bilo uloge u koju se Bowie nije mogao uživeti, ostajući gotovo uvek bolji i intrigantniji od samog originala. Spisak saradnika sa kojima je radio tokom naredne decenije više je nego fascinantan i rečit- bile su to veličine kao John Lennon, Brian Eno, Robert Fripp i Stevie Ray Vaughan. Poznati britanski rok novinar C.S. Murray piše tih godina o Bowieu: Bowie nikada nije prezao od promene pravca, ako je to smatrao potrebnim. Njegova odluka da prestane sa živim nastupima bila je izvanredno hrabar potez, jer je mogao da nastavi na isti način još dugo, bez opasnosti da će izgubiti publiku. Prvo pravilo u metodologiji rok biznisa jeste:nikada, ni po koju cenu ne odustajte dok ste u zaletu. Ali, opet, Bowie nikada nije mario za pravila. Sa Davidom Bowiem rok je bio probuđen i pretvoren u globalni muzički esperanto. Takođe, sa njim su nakinđurenost roka i kulturna praznina iza njega postale najpre zabavne, a zatim užasavajuće realne. David Bowie je izabrao da postane superstar da bi nam pokazao da dan u kome smo se probudili zaista jeste budućnost. A ta zamisao, na globalnom nivou, verovatno predstavlja jedino što nas može spasti od potonuća…

… Povratkom u Berlin, Bouvi se odlučio za zajednički život sa legendarnim rokerom Igijem Popom, nadajući se da će u novoj sredini živeti malo mirnije. Uspeo se “skinuti” sa narkotika te mu je okupacija postala slikarstvo i elektronska muzika. Po sopstvenom priznanju, Bouvi je u Berlin došao kako bi se malo odmorio od muzike i posvetio onome što dugo nije radio – slikanju. U tom periodu počinje saradnju sa Brianom Enoom i novi zvuk prenosi na tri albuma Berlinske triologije: Low, Heroes (1977) i Lodger (1979). Muzika na njima progresivna je i emocionalno rezonantna. Sa prvog albuma, posebno se izdvojila pesma Sound and Vision, koja je originalno zamišljena kao instrumental, ali joj je dodat vokal na samom kraju postprodukcije. Bouvijevo pevanje na njoj je toliko “nestvarno”, da može nekom vrlo lako promeniti život. Zanimljiva je priča vezana za pesmu “Heroes”, koja je nastala nadomak Berlinskog zida, u kojoj su se za vreme rata održavali balovi SS jedinica, a dugo čuvana tajna je da je Bouvi na ideju za pesmu došao posmatrajući svog saradnika kako se kraj zida sastaje sa svojom ljubavnicom…

… Albumi Alladin sane, Pin-ups, Diamond dogs, Low, Heroes ili Scary monsters, kao i oni koji su došli nakon njih, ostali su nepresušni izvor kreacije i inspiracije mnoštvu mladih autora koji su se pojavili poslednjih decenija. Od mračnih vizija Diamond dogs, preko avangardnog eksperimenta na kultnim albumima Low i Heroes, do novog optimizma Lets dance i Tonight albuma s početka osamdesetih, prostirao se dug i beskompromisan put heroja ove kratke storije. Jedinstven u svojoj neponovljivosti Bowie ostaje jednim od zaštitnih znakova neuhvatljivih sedamdesetih, manipulacija kojoj još niko nije uspeo da otkrije pravi uzrok. Svestran, kakav je oduvek bio, Bowie je uspeo da se kreativno izrazi na niz drugih terena. Film je za njega predstavljao posebnu inspiraciju i fascinaciju. Značajne uloge ostvario je u sledećim filmovima: Čovek koji je pao na Zemlju(Nikolasa Rega), Samo žigolo(Dejvida Hemingsa), Srećan Božić mr. Lorens(Nagisa Ošime), Glad(Tonija Skota) i u Hensonovom ’’Lavirintu“. Značajnu ulogu postigao je u pozorišnom komadu Čovek slon, a potom u predstavi Baal Bertolda Brehta, za koju je i napisao muziku. Muziku je pisao i za filmove Apsolutni početnici, Ljudi mačke i dugometražni antinuklearni crtani film When the wind blows…

Ashes to ashes

 … Uticaj maestra Dejvida Bouvija, neuništivog kameleonskog Duha rock and rolla,  na savremenu kulturu je verovatno veći od uticaja bilo kog muzičara njegove generacije. Njegov doprinos muzici, performansu, modi i dizajnu je kamen temeljac naše ere…

 …Uvek moram da tražim svetlo na kraju tunela. Imati sina pomaže u tome. Menjate se u velikoj meri. Mislim da kada ste mladi postaje uzbudljivo imati neku vrstu negativnih osećanja u vezi sa stvarima. Ali to se menja kad postajete stariji. To je ta stvar koja se jedino i menja. Ne menja se energija- ona se samo kanališe u različitim pravcima. Sličniji sam danas sebi iz 1967. nego iz 1977..Ili se bar tako osećam. Osećam se svetlo i veselo i optimistično baš kao onda, suprotno od depresivnog i nihilističnog čoveka kakav sam bio sedamdesetih. Osećam se kao da sam obišao pun krug u tom smislu, konstatuje Bowie u intervjuu s kraja osamdesetih. A šta je na kraju kruga? I otkud krugu kraj?

(tekst je napisan 1998. godine)

Leave a Reply

%d bloggers like this: