"Dijamantski psi" Bouvijeve '74.

Svi pričaju o njegovoj Crnoj Zvezdi, albumu kojim je okončao svoju karijeru muzičara, glumca, kompozitora, pantomimičara, administratora sajta, supruga i oca. Istina je da je Dejvid Džons, poznatiji kao Dejvid Bouvi napustio sve nas ovim tragičnim albumom koji zaista nosi sa sobom strašne note, molske majstorije stvorene za tugu i tragediju. Blackstar je obeležio njegov kraj svojim mrakom, ali postoji jedan njegov album koji sam doživeo mnogo mračnijim. U pitanju je „Diamond Dogs“ iz 1974.godine. Osnovna ideja albuma je Orvelova „1984“, ideja koja je sama po sebi mračna i zastrašujuća a Bouvi ju je pretvorio u muziku, u konceptualni album podjednako mračan i jeziv. Kritika savremenog društva nikada nije bila toliko jasna kao te 1974. godine kada je izdat album. Počevši od spornog omota (gde se ljudima-psima vidi polni organ), do beskompromisne lirike koju je besprekorno upakovao u metafore i u te njegove molske tragične aranžmane.

Album se otvara monologom „Future Legends“ koji slušaoca uvodi na mala vrata u „1984“, u postapokaliptično društvo gde je pojedinac ugrožen. Iz monologa bez pauze ulećemo u „Diamond Dogs“ – rokerski poziv u pomoć gde dijamantske pse predstavljaju poslušnici i robovi vladara. Upravo u ovoj pesmi ćemo sresti „Haloween Jack-a“ novog alter ega mister Džonsa, lika sa povezom preko oka, sa vatra crvenom kosom, šarenom garderobom, prevelikim minđušama i gitarom u levoj ruci. Iako je do izlaska albuma Bouvi već ušao u lik Tankog Belog Vojvode, ova stvar kao i ceo album uostalom, vezuje se za Haloween Jacka (možda i zato što čovek-pas na omotu ima njegovo lice).

Nakon toga ređaju se sjajne pesme koje je samo ta godina u ljudskoj istoriji mogla da stvori. Potpuno jeziva „Sweet Thing“ koja je otpevana glasom naslućujuće nesreće i koja vrtoglavo, u samo desetak sekundi stiže do svog zenita i onda se ponovo gasi uz adekvatnu klavirsku pratnju i jecajuće gitare. „Candidate“ je sledeća pesma koja već otvorenije peva o Orvelovim idejama – rokerskija je, a reči su snažne dok prateći vokali namerno nisu sinhronizovani u potpunosti sa željom da dokaže nesavršenosti i patnju društva. „Rebel Rebel“ je najveći hit sa ovog albuma, sa tim ludim rifom na početku pesme i Bouvijevim rečima kako „majka nije sigurna jesi li dečak ili devojčica“. Možeš biti otpadnik, ali bićeš voljen – je poruka koju ova pesma nosi. Nije bitno koliko si bedan i jadan, koliko si van struje – ljubav je nešto što sleduje svakoga od nas. „RnR With Me“ je tako mid 70s, uz klavir i njegov promukao glas, hor u refrenu. Bouvi u ovoj pesmi koristi ukrase prilikom pevanja koji fantastično leže na reči koje govore o bezuslovnoj ljubavi. Pesma je svakako metafora uklopljena u koncept albuma, samo nisam siguran šta rokenrol predstavlja u pesmi (možda seks, u pokušaju da se dočara ljubavna scena iz 1984), ali i poziv fanovima da nastave sa njim, jer je upravo napustio svoju grupu „Spiders from Mars“ i počeo da koketira sa novim muzičkim pravcima pre svega soulom. „We Are Dead“ peva o beznađu društva, uz tihe zvuke električnog klavira, povremeni krik gitarske distorzije i njegov naizgled umoran glas. Svi smo mrtvi, jer nemamo više ideje, nade…sve to neko drugi obavlja u naše ime u 24-časovnoj službi. Pesma „1984“ peva o knjizi naravno. Direktno spominjanje literarnog dela i događaja koji su u njemu opisani uz gudački orkestar, nekako Džejms Bondovsku melodiju i delove koji podsećaju na disko, ostaviće svakog slušaoca razrogačenih očiju i nepristojno otvorenih usta. Prirodno, priča se nastavlja pesmama „Big Brother“ i „Chant of the ever circling skeletal family“ koje zatvaraju album i ostavljaju nas sa gorkim ukusom u ustima i saznanjem da Orvel, pa i sam Bouvi i nisu mnogo fantazirali stvarajući svoja dela.