piše : Dragan Uzelac
Hustled down Texas…
Iz mračnih dubina američkog Juga – delte Mississippija, kolevke bluesa natopljene krvlju i znojem nekadašnjih berača pamuka, prostranstava kojima su početkom 20. veka lutali mnogi neukrotivi boemi (sa gitarom u ruci) – od kafane do kafane, od nevolje do nevolje, ispisujući vlastitim životima lutalica, stihovima i muzikom istoriju moderne muzike( pre svega bluesa) – od Blind Lemon Jeffersona do Roberta Johnsona, preko divljeg, sirovog i nemilosrdnog Texasa, kolevke legendarnih blues velikana – Leadbettera, Lightnin’ Hopkinsa, T-Bone Walkera ili recimo Clarence ,, Gatemouth“ Browna… ili pak rock and roll legendi poput Janis Joplin ili Stevie Ray Vaughana, kolevke žestokih, retko istrajnih i beskompromisnih ljudi – moćnih individualaca koji se do kraja bore za vlastite snove i ideale, dolazi i jedan od neprevaziđenih gitarskih blues-rock velikana, virtuozni, sirovi i dosledni gitarski heroj – Johnny Winter…
Svirao je sa mnogim značajnim imenima sveta bluesa i rock and rolla, svojim jedinstvenim vokalom i zvukom gitare obogatio muzički svet u poslednjih pola veka i ostao dosledan samo sebi i svojim čvrstim uverenjima (nothing but the blues)… Svojeglav, ostao je trajno uronjen u ,, muddy water“ blues tradiciju – od Mississippija do divljeg Texasa…
Rođen je u Lelandu, Mississippi, daleke 1944. godine, ali je odrastao u Beaumontu, Texas, kao usamljeni albino (nedostatak pigmenta u koži), koji je odbačen i ismevan ispunjenje snova pronalazio u muzici, slušajući u mladosti radio programe sa obiljem kvalitetnog bluesa, countryja i rock and rolla… Iz tih, ranih usamljeničkih korena i okrenutosti muzici rodiće se sredinom šezdesetih godina legendarni američki blues-rock gitarista, jedan od heroja žestokih šezdesetih. Znanje i iskustvo sticao je radeći u nizu lokalnih bendova Texasa, a potom i u saradnji sa bratom Edgarom Winterom, ništa manje eksplozivnim klavijaturistom i alt-saksofonistom( zadivljujući je, recimo, njihov zajednički ,, živi“ albuma – Captured live (1976.))… Vrata uspeha Johnnyju Winteru otvaraju se nakon jednog afirmativnog članka, hvalospeva o njemu u kultnom rock časopisu,, Rolling stone“ – članak je pročitao i Steve Paul( vlasnik legendarnog ,, Scene cluba“ u New Yorku), potom ga pronašao i doveo u New York… On postaje Winterov menadžer i omogućuje mu uspeh na velikoj sceni – Winter vremenom izgrađuje kultni status cenjenog gitariste i koncertne atrakcije druge polovine šezdesetih. U međuvremenu, njegovi rani( uglavnom blues) snimci bivaju objavljeni na nizu albuma – First Winter, About blues i Early times… Priča o virtuoznom Winteru širi se Amerikom i on lagano postaje poželjnim saradnikom i zvezdom koncertnih podijuma. Na jednom od mnogih bootleg albuma iz tih godina postoji i snimak iz ,, Scene cluba“ ( zabeležen na albumu Sky high) , gde se on pojavljuje na sceni sa legendarnim Hendrixom i Jimom Morrisonom…
The progressive blues experiment
Winterov debi, onaj zvanični, usledio je nakon potpisivanja ugovora sa izdavačkom kućom ,, Columbia“ – 1969. godine pojavljuje se Johnny Winter, njegov prvi pravi, zvanični album( mada u isto vreme konkurentska kuća ,, Imperial records“ objavljuje u isto vremeniz njegovih ranih snimaka u formi albuma The Progressive blues experiment)… Bio je to album koji već na početku pokazuje svu raskoš Winterovog talenta, energije i umeća unutar blues-rock muzike – sa ogromnim emotivnim nabojem i oslanjanjem na ono najbolje što je američki Jug mogao da pruži… Winterova gitarska vožnja u I’m yours and i’m hers osvaja pažnju slušaoca već na prvi mah, oslobađajući katarzično lavinu nagomilane energije dalekih blues predaka, robertjohnsonovskih korena koji bespoštedno raznose svu nataloženu radost, gnev i bol… Be careful with a fool vešto se nadovezuje, prerastajući u jednu od Winterovih besmrtnih numera – himnu ,, rodnom“ Texasu, koja nezaustavljivo podrhtava od zvuka dvanaestice( nošena duhom ritam sekcije Shandon(bas) i Turner(bubnjevi), treperi i otkriva sav onaj energetski, kreativni i virtuozni gitaristički potencijal Johnnyja Wintera …
…Esencijalni i dinamični blues-rock udar koji se rola bez predaha od početka do kraja numere, ne ostavljajući mesta nedoumici da li je Winter neodoljivo briljantan blues gitarista, neko ko veoma direktno i sugestivno zna da prenese snagu vlastite muzičke ideje i poruke, glasom koji iz dubine duše, brutalno žestoko izbija iz njegove suvonjave, koščate pojave… Zaodenut u džins, plašt, kaubojke i neizbežni šešir, Winter praši kao dobri stari Delta blues mag, naelektrisan i pojačan do granica mogućeg, preplićući prstima i glasom poput rafalne paljbe, brutalne vatre solaže od koje ponestaje dah… Nakon antologijske ,, Be careful with afool“, Winterovim surovim glasom i metal body slide gitarom uranjamo još dublje ka korenima bluesa kroz Dallas, strasno i grčevito otpevan i odsviran, dirajući dušu svakog pravog bluzera, dobrog čoveka i najtananiju emociju skrivenu ispod naslaga hladne materijalističke civilizacije( nastale na grobovima Indijanaca i doseljenika iz Afrike)… Putovanje stazom ortodoksnog, suštinskog bluesa nastavlja se još jednom energičnom numerom – Mean mistreater, na talasu usne harmonike koja treptajima srca i duše spaja muziku Johnnyja Wintera sa besmrtnošću i beskrajem… Dirljivo do bola, osenčeno melanholijom, toplo i drsko do granica izazova… Rodni Leland Mississippi odzvanja u narednoj blues rock ogoljenoj tvorevini divljeg i nemilosrdnog Juga, nepreglednih prostranstava hrabrih i časnih ljudi. Dodatno ubrzanje Winterovom debi ostvarenju daje klasično rhythm & blues ostvarenje – Good morning little school girl, ubitačno intenzivno remek delo, naglašeno njegovim pokidanim vokalom brutalnog i divljeg Teksašanina… Mada je njegova bleda albino pojava, do bola mršava, koščata i krhka, odavala na prvi pogled sasvim drugačiji utisak, na sceni, glasom i gitarom Winter je rušio sve pred sobom, pretvarajući se u gromoglasni gitarski uragan sa neverovatno upečatljivim, snažnim vokalom…
When you got a good friend, nošena metal-body impulsivnošću i energijom prikazuje bogatstvo jedne muzičke tradicije i snagu izvođača koji je veoma emotivno prezentuje. Na trenutak, u mirnije vode uplovljavamo sa I will drown in my tears, obojenu setom i tonovima duvačke sekcije koja naglašava sugestivnost i emociju vokala… Mirna luka, oivičena klavirskim ritmom sete, kao protivteža Winterovoj furioznoj, eksplozivnoj posveti svetu bluesa… Priču zaokružuje još jedan klasični blues komad, bottleneckom potcrtani i uzneseni Back door friend, u najboljem duhu ,, muddywatersovske“ tradicije… Kada se desetak godina kasnije Johnny Winter i Muddy Waters nađu na zajedničkom projektu( povratničkom Watersovom albumu Hard again), proizvod će biti nekolicina esencijalnih blues numera – pre svih Mannish boy i Can’t be satisfied… Dakle, Winterova magija osvojila je svet već pomenutim ,, Johnny Winter“ albumom, ali to nikako nije bilo sve … Osvrćući se ovom prilikom na Winterov rani, esencijalni blues period, iznova sam se nauživao preslušavajući niz izuzetno kvalitetnih albuma i snimaka s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka…
I love everybody…
Naredni, Second Winter album, urađen u saradnji sa bratom Edgarom( klavijature i saksofon), doneo je niz novih kvalitetnih numera i kompleksniji zvuk… Bilo da je u pitanju Winterova divlja verzija klasika iz pedesetih – Slippin’ and slidin’, melodična i ništa manje rokerska Miss Ann, razbijačka verzija kultnog Berryjevog hita Johnny B. goode, gde se podrhtava od klasičnog rock and roll udara i sirove i ogoljene energičnosti, ritma koji rešeta i melje, soliranja gitare i glasa koji poput borbenog pokliča poziva na ples, Highway 61 revisited, winterovskog teksaškog klasicizma – trpkog i pumpajućeg odgovora Bobu Dylanu, ritmične mašinerije koja praši bez predaha, zatim I love everybody, Winterovog elektrificiranog razvaljivanja ili pak furiozno poletna Hustled down Texas, koja poput tornada pustoši sve pred sobom nošena nezadrživom, pulsirajućom energijom wah-waha, odvodeći muziku genijalnog Wintera stazama besmrtnosti, ovaj brutalno intenzivni album nepresušne inspirativnosti ostaje odraz jednog neverovatno burnog i kreativnog vremena…
Ništa manje vredni pažnje nisu bili ni snimci zabeleženi na albumu The Progressive blues experiment, još jednoj krucijalnoj blues kolekciji, dobrom duhu besmrtne Delte… Od razigrane Rollin’ and tumblin’, preko Tribute to Muddy, posvete velikom blues majstoru Watersu, preplitanju iskričave, rollajuće gitare i napuklog, grčevitog Winterovog vokala u stilu Muddyjevog Catfish bluesa, rokerske I got love if you want it( u stilu Good morning little school girl), slajdom metal-body akustare ustreptale i bolne Bad luck and trouble u najboljem duhu južnjačke, Mississippi tradicije blues korena, gde snagom duše i emocije, uz podrhtavanje isprepletanih vokala i usne harmonike briljantni Winter ponire do izvorišta, korena bluesa, Sonny Boy Williamsove Help me koja nosi sudbinsku tajnu i lepotu dostupnu samo duhom odabranima, dinamičnog, mrvećeg Mean town bluesa ekstatičnog Texasa, divljeg i uzavrelog, još jedne ustreptale, Deltom i akustikom metal-body slidea obojene Broke down engine, otpevane strasno i sa dubokim uverenjem onih koji stižu najdalje – bez straha i sa mnogo iskrene vere, bottleneck vožnje Black cat bone, standardne Forty four do apsolutne blues himne It’s my own fault, kojom Winter eksponira svu snagu svog blistavog talenta i umeća, snage, vere, energije, domišljatosti i lepote koja počiva u iskrenosti, posvećenosti i jednostavnosti izraza, nepreglednog blues putovanja na kraj noći, u susret neizrecivoj lepoti koja snagom ljubavi i duše može sve, prostire se čitav jedan mikrokosmos razumljiv i namenjen samo najhrabrijima, najiskrenijima i onima kojima je dato da idu najdalje… The Progressive blues experiment ogoljena je i jedinstvena slika duše Teksasa, tako divljeg, a istovremeno u lepoti svog iskrenog srca tako pitomog, slika idealnog spoja blues tradicije Delte američkog juga i sirove, brutalne snage izvornog rokenrola i njegovog hard rock izdanka jedne jedinstvene zemlje… Suva esencija jedne krajnje iskrene i moćne muzike i duše jednog velikog umetnika i čoveka – Džonija Vintera, naslikana je divnim, pastelnim bojama na ovom antologijskom albumu… ploči za sva vremena…
Bye, bye…Johnny be good…
Nakon personalnih promena unutar Winterovog pratećeg benda, godine 1970.-1971. pojavljuju se još dva krucijalna albuma rane Winterove faze – Johnny Winter and i Johnny Winter and live … Čarobni svet Winterove muzike, energije i virtuozne gitarske tehnike definitivno je obojio i osvojio duh bluesa i rock and rola… Ako je Johnny Winter and(1970.) , sa novom postavom, jednako žestoko iskustvo kao i prethodna, sa izvanrednim numerama poput: Rock and roll hoochie koo, Prodigal son, Guess i’ll go away, No time to live…, potvrda Winterove nepresušne eksplozivne energije, sviračkog umeća, doslednosti i beskompromisnosti, naredni Johnny Winter and live“(1971.) vrhunac je njegovog ranog, zlatnog perioda i neverovatno uzbudljiv ,, živi“ album… Ploču otvara raspojasana, ritmički eksplozivna klasika Good morning little school girl, u apsolutno živom maniru – na rafalnoj paljbi ritam sekcije uzdižu se uzavrele gitare cvileći do bola, ,, like a machine gun by Hendrix“… Neposrednost iskustva ogoljava ovaj moćni standard do kraja, čineći atmosferu veoma zapaljivom. A onda sledi dvanaestominutno blues putovanje sa It’s my own fault – od laganog, prigušenog uvodnog dela prošaranog winterovskim neuglađenim južnjačkim stilom visoke energije i čistog srca, još neuglađenijim vokalom i esencijom blues lirike… Lagano se podiže dinamika i tempo, uzavrelost blues duše i tenzija naglašeni treperavim, iskričavim soliranjem – dvanaest taktova pravilno raspoređenih u setnom blues mikrokosmosu…
https://www.youtube.com/watch?v=oFhnatkQ2b8
Još malo prigušene energije pred konačan ,, obračun“ i ekstatično, rastakajuće finale… U pokušaju publike da dođe do daha sprečava je još jedna divlja obrada, ovaj put Stones klasika iz 1968. – Jumpin’ Jack Flash, britki, bazični rock and roll udar propušten kroz filter baražne vatre Winterove solaže… Čisti hard rock u svom paklenom, zapaljivom izdanju – bez zadrške ili bilo kakve pomisli na doterivanje, prilagođavanje ukusima industrije… Ogoljeno i zadivljujuće vatreno, sirovo do granica pristojnosti, krajnje winterovski, samo za one najsmelije i najizdržljivije… Rock and roll u svom najčistijem ili možda najprljavijem, izvornom Stones-Winter-Waters izdanju. Još jedan dokaz je mahnita verzija klasika iz pedesetih, Jerry Lee Lewisova Great balls of fire, isprljana durovima… isto važi i za narednu Long tall sally, još jedan klasik pedesetih, ovaj pu pesmu Little Richarda, jednog od najvatrenijih izvođača u istoriji rock muzike… Kada i to nije dovoljno sledi još jedna Lewisova Whole lotta shakin’ going on, zaglušujuće kataklizmična i neurotična, ubrzana do raspada bubnjevima i vokalom(krikom)… Nakon klasika rock and rolla pedesetih, njihovog vatrenog, dodatnog ubrzanja, klaćenja i valjanja, vatru speed ritmova još više raspiruje Mean town blues – devet minuta zvučnog udara, razarajuće ritmike, podrhtavanja, neuroze i nesklada, čiste sirove energije, negde između Bo Diddley i Jimi Hendrix ekstatičnih solaža… Rock and roll je tih godina bio na svom vrhuncu i lomio se na jednoj od sudbinskih prekretnica… Simbolično, sve se završava sa Johnny B. goode( by Chuck Berry), jednom od pesama sa kojom je sve i počelo… Pun krug zatvorio se i u slučaju magičnog Wintera… Neverovatno uzbudljiva, gotovo suicidalna i veoma katarzična verzija rock himne, prošarana dušom sveta Indijanaca, iz čijeg je duha i tla cela priča zapravo i krenula, nošena tokom večnog Mississippija…
Usled preterivanja, prezasićenosti i konzumiranja narkotika život Johnnyja Wintera( kao i većine bitnih ljudi tih godina, koji su uspeli da prežive buru šezdesetih) počeo je da se urušava… Nakon dvogodišnje pauze, Winter se vratio i izbacio još jedan od njegovih besmrtnih albuma – Still alive and well(1973.), zaokružujući u potpunosti jednu životnu i ranu, najplodonosniju umetničku fazu… Pomenuti album doneo je neke od najuzbudljivijih blues-rock snimaka – Rock me baby, Rock and roll, Still alive and well ili još jednu strasnu obradu – Stones klasik Let it bleed… prožete neobičnom unutrašnjom lepotom, energijom, zrelošću životnog i umetničkog iskustva i čistim, izvornim duhom rock and rolla… Pesma Can’t you feel it nešto je najuzbudljivije što vam rock and roll može da priušti i učini život simfonijom radosti i neprestanog pokreta… Pesma kojoj se uvek rado vraćam kada život posustane, energetski se isprazni – gitarski uvod koji diže iz mrtvih…
Pre i posle Johnnyja Wintera bilo je i biće kvalitetnijih i plodnijih gitarista i umetnika, ali duh, energiju i snagu koju je on umeo da stvori, prenese i podeli sa svetom ostaju jedinstvenom lepotom i muzikom za sva vremena… Ako vam se učini da vam ponestaje životne energije i da posustajete, toplo vam preporučujem par Johnny Winter albuma na dan… kao muzikom odnešeno… Still alive and well!…
Leave a Reply