Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

VINYL

“Imbecili” ili pioniri – priča o bendu D.R.I.

D.R.I. ili Dirty Rotten Imbeciles su uticajni američki bend koji se smatra jednim od pionira crossover thrash žanra koji je ukombinovao hardcore i punk sa tradicionalnim thrash metalom. Predvođeni frontmenom Kurtom Brehtom i gitaristom Spajkom Kasidijem, D.R.I. su bili sastavni Floridske Bej Area scene sredinom 80-ih, često deleći pozornicu sa thrash legendama kao što su Metallica, Slayer, Exodus i drugi. D.R.I se ubraja među najuticajnije  bendove u skoro svakom ekstremnom metalnog žanru, zajedno sa bendovima kao što su Suicidal Tendencies, Corrosion of Conformity ili S.O.D. i upravo su nabrojani bendovi najzaslužniji za početke crossover zvuka. Iako nikada nije postigao veću popularnost, D.R.I. je ostavio je neizbrisiv trag u underground krugovima, a njihovi legendarni live nastupi i dalje važe za jedne od najboljih na sceni, a fanovi za jedne od najodanijih.

 Koreni D.R.I.-ja sežu do maja 1982. godine , do grada Hjustona, u Teksasu. Kurt i njegov brat Erik Breht imali su bend pod nazivom Suburbanites sa basistom Denisom Džonsonom. Bend je, međutim, raspušten i formiran je novi bend sa gitaristom Spajkom Kasidijem. Krenuli su sa probama u roditeljskoj kući dva brata Brehta, ali njihovi roditelji baš i nisu imali razumevanja za buku koju prave, pa je gospodin Breht nesvesno kumovao imenu benda kada ih je nazvao “gomilom prljavih pokvarenih imbecila“. Erikov i Kurtov otac je takođe poslužio kao inspiracija za pesmu iz 1985. godine pod nazivom “Mad Man” sa albuma „Dealing with It“ . Kvartet se u početku zvao USDRI, ( US Dirty Rotten Imbeciles), ali je kasnije skratio naziv.  Znak benda (“skanker man”) prvobitno je bio dizajniran za umetnički zadatak u srednjoj školi u kojem je Erik Breht trebao da dizajnira logo neke zamišljene kompanije. Za dizajn je Erik dobio peticu, a bend je odlučio da ga koristi kao logo.

Samo dva meseca posle osnivanja ugovorili su svoj prvi nastup u popularnom noćnom klubu u Hjustonu koji se zvao “Omni Joe Star“. Nekoliko meseci kasnije, bend je snimio EP sa  22 numere trajanja od 20 sekundi do 2 minuta i nazvan je “Dirty Rotten EP” na etiketi samog benda – Dirty Rotten. Odštampano je samo 1.000 primeraka EP-a i gotovo odmah se sve rasprodalo, što je navelo grupu da odradi još jedan tiraž. Drugo štampanje je obavljeno na 12-inčnom vinilu, za razliku od 7-inčnog formata koji je korišten za prvu ruku, pa je naslov ploče promenjen u “Dirty Rotten LP”. Album je odmah privukao pažnju kako ljubitelja hardcore zvuka, tako i punkera, ali su i metalci „prisvojili“ D.R.I. , pa je bend vrlo brzo dobio nadimak “najbrži bend na svetu“. Bend se ubrzo preselio u San Francisko, gde je thrash pokret pridobio ogromnu popularnost, a bendovi kao što su Slayer, Exodus i Suicidal Tendencies potpisali rekordne ugovore sa tamošnjim izdavačkim kućama.

Prvih nekoliko meseci u San Francisku su bili odvratni. U suštini, živeli su u kombiju, bili su bez para i često su jeli u narodnim kuhinjama, jer nisu bili baš previše angažovani, a i kad su svirali to je bilo uglavnom za „siću“. Džonsona je vrlo brzo napustilo strpljenje pa je napustio bend samo nekoliko sedmica nakon što su stigli, a zamenio ga je Sebastian Amok, kojeg je još brže odmenio Džoš Pejp. Sreća im se bar malo osmehnula pa su na turneji “Rock Against Reagan“, bili predgrupa Biafri i Dead Kennedys. Usledio je novi EP pod nazivom “Violent Pacification”, koji bi bio njihovo poslednje izdanje na sopstvenoj Dirty Rotten etiketi. Nakon te turneje, Erik Breht se oženio i napustio bend. Zamenio ga je 17-godišnji Feliks Grifin, koji će ostati u bendu do kraja 1980-ih.

U svojim ranim radovima D.R.I. je ostao veran svojim hardcore Texas korenima i pod jakim uticajem pank bendova kao što su Dead Kennedys, Misfits i Black Flag, komponovali su ultra kratke, prebrze pesme, često sa socijalnim i političkim tekstovima. Tempo svake pesme je bio jako brz, pri čemu je svaka pesma bila naizgled frenetičnija od prethodne. Bend je nastavio da svira svuda gde god su ih zvali, dok su pisali novi materijal između koncerata. Ubrzo su D.R.I. postali atrakcija u klubovima u San Francisku kao što su Ruthie i Fillmore, i redovno su svirali pred članovima Slayera, Exodusa i drugih Bay Area thrash bendova. Za ugovor sa Metal Blade Records najzaslužniji je bio Dave Lombardo, koji je nagovorio direktora te kuće, Brajana Slagela da potpiše ugovor sa D.R.I. Drugi album „Dealin with It“ je objavljen u martu 1985. godine, nudeći prvi nagoveštaj drugačijeg D.R.I. zvuka. Ova ploča je još uvek imala kratke pesme, sa frenetičnim bubnjevima i Brehtovim klasičnim punk vokalom, ali u muzici su počeli da se pojavljuju složeniji elementi više povezani sa heavy ili thrash metalom. Crossover zvuk je još uvek bio u razvoju, a termin se čak nije ni skovao još pune dve godine, ali D.R.I. je bio na tom tragu među prvima. Bend je promovisao album na turneji po USA, snimivši svoj show 26.aprila 1986. za VHS izdanje pod nazivom „Live at the Olympic“.

Popriličan zaokret u zvuku D.R.I. su uradili na albumu „Crossover“ i više zazvučali kao klasičan thrash metal bend sa manje HC/punk elemenata što su metalci primili sa odobravanjem, a ovi drugi sa negodovanjem. Pošto je thrash metal tada bio u potpunoj ekspanziji vrlo brzo su snimili sličan album pod nazivom „ Four Of A Kind“. Usledio je i komercijalni bum benda pa čak i ulet na Bilbordovu Top Listu na 116. mesto albuma po prodaji u USA. Punk fanovi su počeli da se udaljavaju od benda, ali su ih zato metalci oberučke prihvatili kao svoje. Bend je čak snimio i spot za pesmu „ Suit & Tie Guy“ koji je počeo da se prikazuje na MTV-ju što su najzagriženiji fanovi benda okarakterisali kao znak da se D.R.I. „prodao“.

Na Top liste je stigla i sledeća ploča „ Thrash Zone“ i učvrstila status benda kao već etabliranog sastava i sigurne „firme za ulaganje“. Usledili su još neki spotovi, turneje po Evropi i Južnoj Americi, i sve to je „ smorilo“ ekipu pa su pošto su odradili ugovor sa Metal Blade rešili da se vrate svojim nezavisnim korenima. To se nekako poklopilo i sa svađama u bendu, menjanjem postave i večitim nezadovoljstvom sa napisanim pesmama za novi album „Definition“ koji je izašao tek sredinom 1992.

Iako je prvi singl „ Acid Rain“ bio odlično primljen, ostatak albuma nije oduševio fanove. Status koncertne atrakcije im nije bio poljuljan pa je snimljen ceo koncert održan u „Hollywood Palladium“-u u novembru iste godine i izdat sledeće pod jednostavnim nazivom „Live“. Za album „Full Speed Ahead“ bend nije hteo da angažuje producenta sa strane pa su se sami prihvatili tog zadatka. Rezultat nije bio baš najblistaviji pa je ploča, koja je izašla u novembru 1995. godine prošla još slabije i kod kritike i kod publike.

Nedugo zatim sledila je odluka benda da nastavi sa koncertima, ali da više ne snima nove pesme i toga su se držali sve negde do 2003. godine kada su snimili singl „Against Me“ koji je objavljen tada samo na zvaničnom sajtu grupe. U međuvremenu su samo sporadično svirali pokušavajući da opravdaju status „najbrže grupe na svetu“, ali su se vremena promenila i neki novi klinci su počeli da sviraju i brže i žešće i luđe. EP pod nazivom „But Wait…There’s More” koji je objavljen 2016. obradovao je fanove koji su pomislili da bi to mogao biti novi početak „Prljavih pokvarenih imbecila“, ali se bojim da su ti „imbecili“ značajno omatorili i da je možda bolje da odu u istoriju kao začetnici jednog novog pravca u alternativnoj muzici i deo istorije umesto da odu u krajnost i postanu svoje karikature…A možda i grešim…Jer neki kažu da “bez starca nema udarca”…

 

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: