KATATONIA – stanje uma

Katatonia – oblik shizofrenije karakterizovan poremećajem psihomotornih funkcija i hiperaktivnim ponašanjem.

 Katatonia je isto tako i bend koji dolazi iz Švedske. Nastao je 1991. godine a oformili su ga pevač i bubnjar na nekim albumima Jonas Renkse i Anders Nystrom, gitarista koji su i do dan-danas jedina dva člana grupe koji su svih 25 godina neprestano u bendu. U prvim godinama svog postojanja svirao je neku vrstu black metala pomešanu sa doom elementima, ali već na drugom albumu (za mene fantastičnom) Brave Murder Day uvođenjem akustičnih instrumenata i clean vokala može se naslutiti u kom pravcu će bend ići.

Svaki sledeći album pravi sve veći otklon od metala i sve više stremi ka melanholičnim i depresivnim zvucima alternativnog dark rocka. Nekoliko odličnih albuma koji su se čak ugurali na neke skandinavske rok top liste što je veoma čudno za bendove ovog tipa čvrsto utemeljene u underground bili su odličan šlagvort za istinsko remek -delo koje je bend stvorio 2003. godine – Viva Emptiness.

Trinaest neverovatnih, jakih, što muzički , što tekstualno, pesama, se nalazi na ovom parčetu plastike i mogu reći da je to za mene dosada najbolji album urađen u 21. veku. Apsolutno, nenadjebivo, za tri koplja bolji od svih. Nema, ne loše pesme, nego loše odsviranog tona u skoro 53 minuta ovog  vrhunskog melanholičnog čvrstog rok albuma: Ghost of the sun, Criminals,  Evidence,  Omerta,  Inside the city of glass i mogao bih tako naređati sve pesme na Cd-u su vrhunske i na neki način hitovi.

I na sledećem Great Cold Distance pokazali su da visoko podignutu lestvicu neće skoro porušiti jer su, iako bez onolikog broja hitova kao na Viva Emptiness, dokazali da im karijera ide uzlaznom linijom i da su u stanju ponoviti uspeh prethodnika. I sledećih nekoliko ploča utvrđuje Katatoniu na vrhu iako su još više otišli u akustičarski mod i još više otupili čvrstu oštricu ali su zato emocionalnu stranu svoje muzike izbacili u prvi plan što se mnogim fanovima svidelo. Meni se čini zato jer odrastaju zajedno sa svojim omiljenim bendom.

Ovih dana izašao im je deseti, jubilarni studijski album Fall of hearts i mogao bih reći da je to album koji donosi slične zvuke i ideje kao i nekoliko prethodnih i da nije pretrpan iznenađenjima, ali sam posle par slušanja otkrio neku ideju, nešto što je na ivici progressive rock žanra, nešto što me je vrlo podsetilo, i to ne prvi put, na njihove zemljake i isto tako kraljeve Opeth.

Fall of hearts je jedna od onih ploča koje imaju nekoliko slojeva i koje se moraju slušati sistematski i u više navrata. To što su ovo vremena u kojima vlada hiperprodukcija i u kojima, generalno, nemamo previše vremena za detalno slušanje muzike može da bude i minus. Ja ipak , toliko volim ovaj bend da je broj pluseva koje bih im dodelio – beskonačan.

DISKOGRAFIJA :