MANIC STREET PREACHERS – Soul against the gold ili kako stići do vrha ređim putem

 

 Jedan od bendova koji je počeo da priča svoju priču u vreme procvata tzv. „Brit-pop“ scene i tipičnih bendova sa Ostrva je Manic Street Preachers. Mnogi su i njih povezivali sa grupama tipa „Oasis“, „Blur“ ili „Pulp“, ali oni nikako nisu trebali biti stavljani u isti koš iz prostog razloga što su bili klasičan rock bend sa stavom, energijom i idejom. Nastali su u gradiću Blekvudu, u južnom Velsu, u tamošnjoj srednjoj školi pre više od 30 godina, tačnije 1986. u  koju su išla tri tipa, Džejms Din Bredfild, Niki Vajer i Šon Mur koje su udružile iste stvari – rok muzika, poezija i socijalni bunt. Ime su navodno dobili od jednog beskućnika iz Kardifa koji je prekinuo neku Bredfildovu tiradu pitanjem : “Šta si ti, brate, neka vrsta maničnog uličnog propovednika” ?

Na početku, tako normalno za tinejdžere koji ne vladaju dobro svojim instrumentima, svirali su mešavinu garažnog roka i panka što se može videti na singlu „Suicide Alley“ i EP-ju sa četiri pesme „ New Art Riot“ odakle je skinut i prvi singl za koji se može reći da im je doneo koliku-toliku popularnost – „Motown Junk“ . Preokret u muzičkom smislu doneo je, mada to, ako bih bio iskren i nije sasvim tačno, ali u svim njihovim relevantnim biografijama piše, ulazak u bend Ričija Edvardsa, čudaka sa gomilom ideja i dobrim izgledom i lepom gitarom, kako kažu njegovi ortaci iz benda. Osim dobrog izgleda u bend je doneo i veštine potrebne za dizajniranje omota, priču sa novinarima i pisanje tekstova.

Prvi album su , prilično srećno, izdali za „ Sony“ i prodali ga u četvrt miliona primeraka , čime japanski koncern nije bio baš zadovoljan, ali su Preachersi, po sopstvenom izdanju bili presrećni jer nisu mislili da će toliko ljudi prepoznati kvalitet u „bučnim gitarama pomešanim sa pop refrenima i buntovnim tekstovima“. „Generation Terrorists“ i „Motorcycle Emptiness“ su tek pripremili teren za ono što će doći. Možda i više od albuma pažnju je skretao Riči Edvards svojim ispadima, asocijalnim ponašanjem, anoreksijom i posebno epizodom kada je na podlaktici urezao uživo „4 Real“ na pitanje novinara iz NME-a koliko ima istine u njegovom ponašanju, a koliko je pozeraj.

Drugi album „Gold Against The Soul“ je čvršći i muzički i tekstualno ( dosta politike se može naći, generalno, u njihovim tekstovima), a singlovi „La Tristesse Durera (Scream To A Sigh)”, “From Despair To Where” i “ Roses in The Hospital” ulaze na top-liste i remete prilično sigurnu vladavinu braće Galager i Dejmona Albarna kao predstavnika britanske pop-škole kao i već odlazeću ekipu u kariranim košuljama i pocepanim farkama I bendova kao što su Nirvana ili Pearl Jam. 

Iznenadna smrt menadžera Filipa Hala, faktički petog člana grupe gotovo je zaustavila snimanje trećeg Lp-ja pod nazivom “The Holy Bible” . Ta ploča nije donela veću popularnost grupi, ali je pokazala da ih se mora shvatiti ozbiljno i kritika je redom nahvalila “mračno remek-delo”, a singlovi kao što su “ Faster” ili “ This is Yesterday” održavali su dobre pozicije na listama singlova.

Svi moderni demoni kao što su alkohol, droga i manična depresija potpomognuti šizofrenijom, koja se pojavila kao njihov rezultat uticali su da Riči Edvards postane ljudska olupina i sklon suicidalnim idejama koje verovatno i ostvaruje, s obzirom na to da je njegov automobil pronađen prvog februara 1995. godine, pokraj Severn Bridža, mosta koji spaja Englesku i Vels, koji je inače poznat i kao “most samoubica”. Njegovo telo nikad nije nađeno. Iako se po britanskim zakonima neka osoba proglašava mrtvim posle sedam godina od nestanka i dalje se vodi kao “nestao”, a fanovi i dan-danas prijavljuju kako su videli Ričija na mnogim mogučim i nemogućim mestima, od Indije do Australije.

Shvativši da “Sve mora otići”, ostatak grupe snima novi album nazvan, baš slučajno, “Everything Must Go” koji donosi pregršt bisera i sjajnih pesama kao što su “Kevin Carter”, “A Design For Life”, “Australia” i naslovna. Prvonavedena dolazi do mesta broj 2 na britanskoj listi, a i sve ostale ulaze u TOP 10, tako da Manic Street Preachers postaju pravi mainstream, iako za to nisu morali da se prodaju i nisu se pomakli ni pedalj od svojih prvobitnih ideja. Možda su samo promenili način pričanja priča, obogatili produkciju, uozbiljili se…
 

Dve godine kasnije, Preachersi stižu do vrhunca, singl “If You Tolerate This Your Children Will Be Next” stiže na prvo mesto Top lista, kritičari se, gotovo neumesno, gađaju hvalospevima i epitetima opisujući album “ This Is My Truth, Tell Me Yours” kao remek delo i jedan od najboljih albuma u istoriji svetske popularne muzike. Iako lično mislim da su preterali, jer mi je “Everything Must Go” bolja ploča, moram priznati da su poprilično podigli lestvicu svim takozvanim alternativnim i onim drugim rok izvođačima, jer su dokazali da se može postati broj 1 i kad imaš tekstove nad kojim se ljudi ponekad moraju zamisliti, kad sviraš više od tri akorda i kad ne moraš podilaziti širokim narodnim masama i napadati ih na najprizemniji mogući način. Istinu i nepravdu su u svojim tekstovima razložili do atoma, a ljudske mane žigosali na svoj, jedinstven način.
 

Stalno provociranje i petljanje sa politikom nije prestalo ni kada su 2001. godine izdali svoj šesti album “ Know Your Enemy” I kao početni koncert svoje nove turneje, izabrali su baš Kubu i baš Havanu. Sveteći se tako Americi što ih nikad nije do kraja prihvatila, Manicsi su prihvatili sav rizik zbog te odluke i mirno, nastavili svojim putem. Tek radi reda, reći ću i da album i nije bio baš bogznakakav, ali su traga ostavile pesme kao što su “ Found That Soul” I “Ocean Spray”.

 
Na vrh ih vraća tri godine kasnije album “Lifeblood” a “Love Of Richard Nixon” i “Empty Souls” postaju jedni od načešće puštanih I najprodavanijih singlova te godine.

Ritam izdavanja albuma su zadržali jer su sledili albumi izdati 2007., 2010. i 2013. godine nazvani “ Send Away The Tigers”, “Postcards From A Young Man” i “Rewind The Film”. Još je Tigers i bio prodavan, ali su poslednja dva bila priličan promašaj. Da li su to Preachersi zasigurno maknuti sa vrha bez nade za povratak, slično kao što to predviđaju Novaku Đokoviću ili će velška ekipa naći snage da nalik na Bejla i drugove kojima su pre par meseci posvetili pesmu “Together Stronger (Cmon Wales) odigra još koju dobru utakmicu, pokazaće vreme.

Što se mene tiće, Manic Street Preachers na mojoj ličnoj Top Listi imaju mesto na vrhu još dugo-dugo.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=TfEoVxy7VDQ&w=560&h=315]
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=hLDr0QNCUd4&w=560&h=315]