Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

VINYL

Maršal gitare : James Marshall Hendrix

piše : Dragan Uzelac

 

    Novac? Bogatstvo?Blagostanje? Ko je bogat? Recimo nekad poželim da se probudim ujutru, otkotrljam iz kreveta u sobni bazen, malo se brčkam, otplivam do postavljenog stola sa doručkom, usput popijem sok, dognjuram do kupatila gde se obrijem, i operem zube…Verujem da bih mogao to sebi da priuštim, a šta time dobijam? Ne želim taj luksuz. Ja sam novac zaradio ne da bih bio bogat i da bi sebi priuštio razne stvari već je novac posledica jednog posla čiji sam i ja deo. Ja bih bio srećan i sa drugim stvarima. Možda ću živeti pod šatorom negde u planinama, stalno preskačući potoke i pecajući ribe…

    Novac je nevolja. Novac je kult u Americi. Kao da svi ljudi veruju samo u novac i ništa drugo. Moja je sreća da verujem u ono što radim i volim.

    Boli me što ovo društvo želi svakoga da stavi u malu celofansku kesu. Verujte, mene neće uspeti. Neće im poći za rukom da me zarobe u neki celofan. 

    Ljudi su opsednuti saznanjem smrti.

    Ja ne! Kada umrem ne želim da ljudi cvile za mnom. To je samosažaljenje. Kada umrem želim da ljudi sviraju i pevaju moju muziku, da budu slobodni. Neka rade ono što im padne na pamet. Neka uživaju dok mogu.

 

Jimi Hendrix

(27.novembar 1942.-18.septembar 1970.)

 

    Levoruki gitaristički virtuoz, naslednik veličina poput Muddy Watersa i Buddy Guya, čovek čija je gitarska tehnika i snaga dosegla mnoge do tada nedodirljive vrhove i postavila gotovo nedostižne standarde, nezaobilazni je deo istorije rock and rolla i jedan od najuticajnijih gitarista svih vremena. 

    U srcima sledbenika i poštovatelja ostaće upamćen po divljim, energijom i senzibilitetom nabijenim nastupima. Vešt u improvizaciji, samouk i instinktivan stvarao je autorskim pečatom obojene neverovatne pesme, prožete bluesom, hard rokom i psihodelijom, umetničkom formom vremena u kojem je stvarao i kratko živeo. Potenciometri odvrnuti do maksimuma, pirotehnika, mikrofonija do granica izdržljivosti, sviranje zubima, neukrotiva, katarzična divljina propuštena kroz fuzz i wah wah činili su magiju Hendrixovog neuhvatljivog ludila. Pre i posle njega bilo je zaista mnogo kvalitetnih gitarista, kreativnih i obrazovanih, tehnički moćnih, ali…

    Reči su uglavnom nemoćne kada treba da opišu prefinjenost senzibiliteta i kreacije najvećih. U slučaju najboljeg gitariste svih vremena, uhvaćenog u kandže industrije profita i svet droge, to je više nego očigledno. Ne znam šta ljudi osećaju kada čuju live verzije pesama Fire, Voodoo chile, All along the watchtower, Machine gun ili Peace in Mississippi, psihodeliju studijskih Purple haze ili If six was nine, lepotu, toplinu i liričnost Little wing ili senzibilitet ubitačnih blues numera Bleeding heart, Red house, Born under bad sign, Once i had woman ili Hear my train coming, ali…to je naprosto neopisivo stanje duha, nemoguće za kopiranje, komercijalizaciju ili bilo kakvo podilaženje prolaznosti ukusa industrije zabave. Hendriksova live verzija Chuck Berry standarda Johnny B. Goode nešto je što me prati kroz čitav život, bez obzira u kom smeru se kretala moja muzička opredelenja – svojom iskrenošću, spontanošću, energijom i neposrednošću izraza Hendrix dopire do same esencije biti gitare. Savršen odnos lirske senzibilnosti i nepresušne energije ujedinjeni u prozračnom ovitku snage koja je u stanju da bilo koga ili šta oduva sa scene, ono je što ga do u beskraj odvaja od većine drugih.

    Uronjen u korene, blues tradiciju, tehnički moćan, autorski plodan i raznovrstan, kreativan, harizmatičan, scenski ubitačan i rokerski energičan u hard maniru, osvežen esidom i šarenilom crnačko-indijanskog porekla, zovom divljine, Hendrix ostaje simbol jednog burnog vremena previranja, rata, bunta, nemira, progresa i propasti ideala u osvit zore.

    Muzika koju je stvorio, obojena jedinstvenim zvukom gitare i neukrotivom divljinom ostaju kao neprolazna, nepotkupiva lepota i trajna vrednost da šire poruke mira i ljubavi kroz vreme. Nerazjašnjene okolnosti pod kojima je otišao 18.septembra 1970. u Londonu ostaju na čast onima čija je nezajažljiva potreba za bogaćenjem i iskorištavanjem ljudi metastazirana rak rana vlastite propasti.

                                                 ###

… Bio je crni gitaristički heroj, rođen kao James Marshall Hendrix, 27. novembra 1942. godine u američkom Siettlu, sin crnog američkog čoveka i polu-Indijanke iz plemena Cherokee, vrele krvi, nemirnog ciganskog duha lutalaštva i muzikalnosti, predvodnik jedne od mnogih ,, band of gypsies“, s kraja šezdesetih, slobodarskih godina brutalnog i nemirnog 20. veka… Odrastao je uz zvuke blues legendi poput Roberta Johnsona( još jednog lutalice nemirnog duha i zle sudbe), Muddyja Watersa, Blues Boy Kinga i Elmorea Jamesa, sanjareći i tužnim ,, blue“ tonovima gradeći u mašti vlastiti slobodarski, harmonični svet… Potom je sazrevao prateći kao gitarista neke od svojih mladalačkih idola – Little Richarda, Wilsona Picketta, BB Kinga i Solomone Burkea, tražio vlastiti životni i umetnički izraz kao Jimmy James po opskurnim klubovima megalopolisa New Yorka sredinom šezdesetih i … usisan duhom jednog turbulentnog, vremena hrabrih novih ljudi obreo se jednog sudbinskog dana u novom megapolisu, ovaj put evropskom – Londonu… Na uzavreloj rock and roll sceni postao je i zauvek ostao gitaristički heroj jednog nemirnog vremena – Jimi Hendrix… 

… Svoj neuhvatljivi, vreli cigansko-indijansko-afrički duh ,, iskustveno“ je preneo na vinil i koncertne podijume, postajući autor niza nezaobilaznih rock albuma – Are you experienced?, Axis: Bold as love, Electric ladyland, Band of Gypsies i Cry of love … i još dužeg niza antologijskih singl ploča – od nezaboravnih Hey Joe, Purple haze, Foxy lady i Wind cries Mary, preko esencijalnih Woodoo chile, Little wing, Red house, All along the watchtower, Spanish catle magic, Burning of the midnight lamp, Room full o mirror, Killing floor, Sunshine of your love, Fire, Stone free, I don’t live today, do razarajućih, katarzičnih zvučnih udara Wild thing, If six was nine, Crosstown traffic, Peace in Mississippi ili nadmoćne, rafalne Machine gun… Posedovao je neuništivi i nepotkupivi duh divljine koji je prosto eksplodirao na koncertnim podijumima širom sveta i koji je njegovo jedinstveno viđenje bluesa pretvarao u do tada neviđeno iskustvo ljudske duše – njegove blues numere( kao i verzije standarda bluesa) poput Hear my train comin’, Red house, Voodoo chile blues, Once i had woman, Catfish blues, Born under bad sign ili vanvremensku Bleeding heart otisci su duše koja nikad ne umire i egistira, oslobođena okova smrti, u nekim drugim ravnima postojanja, samo retkima shvatljiva i dostupna…

… Kada se uzmu u obzir svi Hendriksovi gitarski kvaliteti – njegova tehnička superiornost, kreativnost, autorski rad, originalnost, inovativnost, studijsko majstorstvo i scenska atraktivnost, jasno je da je u pitanju reč o neprevaziđenom majstoru (nastavljaču čudesne niti koja se unazad kroz vreme proteže preko majstora poput Buddyja Guya, Muddyja Watersa, T-Bone Walkera sve do samih korena Delta bluesa i legende – Roberta Johnsona) koji je gitaru odveo putem neistraženih prostora i uzdigao je do nivoa simbola čitave jedne generacije i duha nezaboravnih šezdesetih… Gitara Jimija Hendrixa bila je i ostala pakleni ,, machine gun“ koji je bljuvao vatru sa kojom je samo on umeo da se nosi i poigrava s njom – tako smelo, senzualno, katarzično i moćno… Ono što je genijalni majstor gitare Charlie Christian bio za jazz gitaru, Hendrix je postao u rock and rollu – jedan jedini, numero uno, jedinstven i neponovljiv…Kao što je to pronicljivo primetio kultni rock časopis šezdesetih – ,, The Rolling stone“, Hendrix je bio … crni izvođač koji je preuzeo duh rock and rolla i pobedio…

JIMI HENDRIX: Band of gypsies(1970.)

     Nakon što je ispekao zanat, svirajući diljem rodne Amerike s mnogim slavnim imenima, sudbina( zvana Chas Chendler, menadžer) ga je dovela u London, gde 1966. godine kreće sa građenjem mita i veoma kratke, burne, plodne i nažalost tragične karijere i života. U veoma haotičnom vremenu rata u Vijetnamu, antriratnih protesta i nemira, doba razbijanja ustaljenih pravila, socijanog bunta, eksperimentisanja s drogama, snova da umetnost može promeniti svet i pokreta undergrounada, svoj kratki, eksplozivni i kreativni život proživljavao je i slavni blues-rock gitarista Jimi Hendrix.

    Nakon nekolicine sjajnih singlova (Hey Joe, Purple haze, The wind cries mary, Foxy lady…), u postavi sa basistom Noelom Redingom i bubnjarem Mitch Mitchelom, kao ,, Jimi Hendrix experience“ bend, i tri fantastična long play albuma: ,, Are you experienced?“, ,, Axis: bold as love“ i ,, Electric ladyland“, Jimi Hendrix raspušta prvobitnu grupu i osniva kratkotrajni ,, obojeni“ bend ,, Band of gypsies“, sa basistom Billy Coxom i bubnjarem Buddy Milesom. Bio je to više ad hoc projekat, ali sa jednim, ali vrednim tzv. ,, živim“ albumom Band of gypsies, snimljenim u dvorani Filmore east, New York, tokom novogodišnjeg koncerta 31. decembra 1969. godine.

    Značaj albuma svakako nije bio u odabiru i kvalitetu pesama. Šest numera:  Who knows, Machine gun, Changes, Power to love, Message of love i We gotta live together u nepunih 46 minuta novogodišnje svirke na koncertnom podijumu nudi obilje sirove energije, improvizacije, buke, rešetanja stratokastera, podgrejanih vrelom crnačko-indijanskom krvlju i neobuzdanošću session-live svirke bez granica. Sve je prošarano teškim fuzz-wah-wah notama jedinstvenog hendriksovskog stila, vatrenom kombinacijom glasa i gitare.

    Od energične session-soul numere Who knows, gde sve podrhtava i kipti od Cox- Miles ritma, na čijoj se vatrenoj uzburkanosti poigrava iskričavi Hendrix, naelektrisan inspirativnošću, senzualnošću, razbijačkim wah-wah tonovima, glasom Indijanca čija vrela krv poziva na ples i neprestani pokret, krećemo u čarobni svet nedokučive afričke magije dalekih predaka i njihovih iskonskih ritmova, tamo gde počinje savršen spoj improvizacije i onoga što izmiče bilo kakvom definisanju, logičkoj spoznaji i objašnjenju.

    Na britkoj, katarzičnoj oštrici usplamtelog stratokastera( koji na omotu albuma kao da izvire iz tela Jimi Hendrixa) odigrava se hendrixovski besmrtni ples, voodoo magija onostranog i nedokučivog. Onda kreće štektanje i rešetanje, blues dodir jednostavnih slika i tonova, rafalna paljba Machine gun.Umetnost buke dobila je jedan od svojih najuzbudljivijih snimaka… Sve se nekako neprestano valja teškim tonovima, mrvi i melje sve pred sobom… Iz pozadinske potmule grmljavine izbija vatra Hendriksovog mitraljeza i plamenim jezičcima razbija sva čula. Neuhvatljiv duh improvizacije oslobađa se iz mraka njujorške dvorane rešetanjem usijane mašinke… pritajen, potmuo, a onda, uz rastrojstvo čula i orgazmični krik lansiran u neodređenost prostora i vremena…

    Snagom duše sve je moguće, poruka je koju ovim iskričavim i razigranim albumom šalje ,, Ciganska banda“, okupljena oko hendriksovske vrele indijanske magije i gitare kojoj do današnjih dana nema premca. Crnačka fešta, isprljana soul – riffovima, durovima, improvizacijama na ivici incidenta i svesnom nesavršenošću majstora zanata, divan je primer koliko rock and roll može da bude moćan i lep u svoj svojoj nesavršenosti i ogoljenoj sirovoj prirodnosti. Umetnost pobune i buke ostaće enigma, osim za one spremne da je bez razmišljanja prihvate čistog srca, neobjašnjivu, neuhvatljivu, takvu kakva jednostavno jeste.

… Hendrixov moćni, psihodelični blues bio je najžešći rock and roll koji se mogao čuti tokom druge polovine šezdesetih, njegovi tekstovi nastajali su pod uticajem slavnog Boba Dylana i halucinogenih droga, pevao je autentičnim, otegnutim vokalom, dok je u slavnoj muzičkoj emisiji tog vremena – ,, Top of the pops“ svirao gitaru zubima… Oduvao je sve prisutne na legendarnom ,, Monterey festivalu“ 1967. godine svojim scenskim nastupom i paljenjem gitare, dok je svojom  žestokom verzijom rock himne – ,, Johnny B. goode“ otišao u večnost koju je satkao akordima samo za sebe i one retke koji su mogli da ga shvate u potpunosti i slede na putu ka zvezdanom, neugasivom sjaju… Njegov wah-wah zvuk legendarnog ,, Stratocastera“ još uvek podrhtava u sazvežđu nezaboravne Woodoo chile, nošem dahom lirike predivne Little wing… Lirski zvuk njegovog ,, Gibsona“ pretvorio je Bleeding heart u vanvrenmenski blues, kosmičku harmoniju onih koji ne poznaju i ne priznaju nikakve granice, prateći isključivo vlastiti unutrašnji glas i damare krvarećeg srca… 

… Pojačala je spajao sa fuzzom i wah-wah pedalama i koristeći ih kao predpojačala, sa maksimalno odvrnutim potenciometrima, rušio je sve pred sobom – pre svega mnoge predrasude svog i potonjih vremena… Uprkos katarzičnoj agresivnosti bio je tako senzibilan, prefinjenog stila i apsolutnog sluha… Svojim virtuoznim sviranjem gitare i pesmama sačinjenim od jedinstvene, čiste energije potvrdio je vlastitu viziju da gitara nije samo običan instrument već sastavni deo njegovog besmrtnog duha i tela… 

    Pojavio se gotovo niotkuda, izazvao pravu pometnju na rock and roll sceni Britanije i Amerike i isto tako iznenadno nestao, pod nikad do kraja rasvetljenim okolnostima… Uspeo je, u samo par godina, da dokaže svetu da je snagom duše sve moguće … Njegov Angel with a Little wing odveo ga je u nepoznatom pravcu, stazom sazdanom od čestica njegovog moćnog, psihodeličnog bluesa … Hear my train comin’…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: