Rođen kao Frančesko Antonio Marino od oca Italijana i majke Arapkinje, u Montrealu, Kanada, 20. Novembra 1954. Frenk Marino počeo je da svira gitaru pod jakim uticajem LSD-a.
Naime, pošto je odrastao u vreme hipi pokreta i opšteg uzimanja opijata, još kao tinejdžer imao je skoro svakodnevne susrete sa LSD-jem i po sopstvenom priznanju posledica jednog tripa bila je saznanje da je posle Hendriksove smrti, upravo on izabran da nastavi Džimijevu misiju. Do tada je Frančesko bio poprilično dobar bubnjar (svirao ih je od svoje pete godine), ali loš gitarista. Ipak, bio je uporan i od prve ozbiljne lekcije do snimanja prvog albuma pod nazivom “Maxoom” prošlo je samo godinu i po dana. Čak je i ime benda “Mahogany Rush” rezultat uzimanja opijata i Frenkovog tripa.
Svesno preuzevši ulogu Hendriksovog klona, preuzeo je i rizik stalnog potcenjivanja njegovog gitarskog i autorskog umeća koje je bilo svakojako samo ne mediokritetno. To se dokazalo pogotovo na prvih nekoiliko albuma koji su pomogli da Frank Marino & Mahogany Rush postanu solidno popularni u Kanadi i SAD. Naročito su njihovi koncertni nastupi bili pozitvno ocenjivani od strane kritičara, mada ni albumi Child Of The Novelty (1974), Strange Universe (1975), Mahogany Rush IV (1976) i World Anthem (1977) nisu imali negativne kritike. Naprotiv.
Vrhunac kreativnosti i popularnosti benda poklopio se sa izlaskom prvog live albuma (1978) pod jednostavnim nazivom Mahogany Rush Live. Taj album i dan-danas moja malenkost smatra jednim od najboljih uživo albuma ikada snimljenih. Četrdeset pet minuta fantastične energije dobićete svaki put kad pustite ovu ploču. Od početne “The Introduction”,“ The Answer”, “Dragonfly”, “Im A King Bee”, “Johnny B Goode” pa do završne “Purple Haze” na ovom albumu snimljenom na turneji po južnim državama Sjedinjenih Američkih Država, krajem 1977. dobijamo apsolutnu “esenciju rokenrola” obogaćenu bluz i fank elementima. Marinova tehnika sviranja je evidentno na vrlo visokom nivou, a ostatak benda ne zaostaje ni pedlja za vrhunskim gitarskim umećem.
Sledili su manje inventivni “ Tales Of Unexpected” (1979) i “Whos Next” (1980), a samim tim i pad prodaje albuma i svađe u bendu pa je “boss” Frank odlučio da dalje nastavi sam pa je devetu deceniju prošloga veka potrošio uglavnom snimajući i objavljujući prilično loše i “ravne” albume među kojima se ipak kakvim-takvim kvalitetom izdvojio “Juggernaut” (1982) i polu-hit “ Strange Dreams”.
Početkom devedesetih otvorio je svoj sopstveni studio za snimanje “Starbase Studio”, ali je 1993. posle izdavanja albuma “ From The Hip” naprasno odlučio da se povuče iz muzičke industrije. Zli jezici su govorili da je ophrvan psihičkim problemima, uglavnom kao posledice uzimanja velike količine droga u mladosti, postao vrlo nestabilan i nesposoban za saradnju sa ostalim muzičarima.
Vratio se Frenk Marino početkom novog milenijuma pojačan bendom Mahogany Rush odličnim albumom “Eye Of The Storm” ali je on, nažalost, do dana današnjeg ostao poslednji studijski zapis ovog kanadskog maga gitare. U ove dve preostale decenije nasumično je održavao koncerte, a poneke je i snimao i izdavao za sopstvenu izdavačku kuću, uključujući i najsvežiji, trostruki “Live At Agora Theatre” izdat pre par meseci, što mi je i bio najveći povod da se setim ovog fantastičnog muzičara i napišem par redova o njemu i preporučim ga svakom istinskom zaljubljeniku u rokenrol.
Leave a Reply