Otis Taylor je jedan od onih izvođača za koje ste čuli onako, izokola, o kojem ne znate baš puno, možda ste slušali po neku pesmu, ako je slučajno bila na nekom radiju, uglavnom u nedoba (dobro se zna šta ja mislim o muzičkim urednicima na radiju i TV), a kada rešite da mu posvetite malo više pažnje, obuzme vas potpuno i sami sebi ne možete da objasnite zašto mu ranije niste dali šansu, niti da oprostite sebi takvu grešku da niste nabavili kompletnu njegovu diskografiju.
Da, Otis Tejlor je jedan od nebrušenih dijamanata, koji sija, ne iz drugog, nego iz četvrtog reda, zaklonjen bižuterijom, koja lažnim sjajem prikriva prave vrednosti i kvalitet. Na njega mi je pre par godina u intervjuu koji sam radio sa njim, obratio pažnju gospodin Milan Šašić, bluzer, DJ i radio voditelj, čovek koji uređuje emisiju na Radio Novom Sadu, “ Uz svetlost ponoćne lampe”. Tada sam ga otkrio, baš kako treba i shvatio da zavređuje punu moju pažnju. Nabavio sam nekoliko albuma i skontao da je čovek – genije. Vraćao sam mu se samo povremeno, usled nedostatka vremena i opšte hiperprodukcije, ali me je još jedan intervju koji sam radio za DOTKOM (razgovor sa bendom SOULSHINE) podsetio da Otis Tejlor čeka iz prikrajka i nudi pravo malo bogatstvo. Nabavio sam i ostale albume i posle detaljnijeg preslušavanja shvatio sam da moram da vam preporučim muziku ovog čoveka. Otud ovaj tekst i ovaj podugačak uvod.
Otis Mark Taylor je rođen u Čikagu, 1948. godine. Preselio se sa porodicom u Denver posle oružanog obračuna u kojem je poginuo njegov ujak. Ljubav prema muzici nasledio je od oba roditelja. Otac mu je radio na železnici, voleo je jazz i poznavao je puno džez muzičara koji su često posećivali i dom Tejlorovih pa se može reći da je mladi Otis rastao uz džez. Pogotovo i što je njegova majka, Sara, žena liberalnijih načela obožavala muziku, pogotovo Peta Buna i Etu Džejms. Mladi Otis je puno vremena kao adolescent provodio u zgradi zvanoj “Denver Folklore Center” gde je naučio da svira svoj prvi instrument – bendžo. U “Folklornom centru” je prvi put čuo kantri-bluz i muzičare kao što je Mississippi John Hurt što ga je “nateralo” da nauči da svira usnu harmoniku i gitaru već do svoje petnaeste godine. Vrlo ubrzo je osnovao svoj prvi bend koji se zvao “ Butterscotch Fire Department Blues Band” koji je kasnije preimenovao u “Otis Taylor Blues Band”. Njegov sledeći projekat postao je T&O Short Line sa legendarnim Deep Purple pevačem i gitaristom Tomijem Bolinom. Nastupi sa bendovima 4-Nikators i Zephir usledili su pre nego što je odlučio da se odmori od muzičkog biznisa 1977. godine. Za to vreme imao je uspešnu karijeru kao trgovac antikvitetima i takođe počeo da trenira profesionalni biciklistički tim. Oni su zauzeli 4. mesto na šampionatu USA i bili su poznati po tome što su imali dva najbolja afro-američka vozača u zemlji.
Nakon višegodišnjeg podsticanja svog muzičkog mentora (basiste Kenija Pasarelija), Otis se vratio na pozornicu. Bilo je to 1995. godine, u malom klubu, zvanom “Hill” u okrugu Boulder, Colorado. Na sceni mu se pridružio baš Kenny Passarelli (najpoznatiji kao basista Ringo Starr benda), i gitarista kubanskog porekla Eddie Turner. Koncert je završen pravim ovacijama publike što ga je nateralo da se odlučnije pozabavi svojom muzičkom karijerom. Svoj prvi album, “Blue Eyed Monster”, izdao je u svojoj 48. godini ! i odmah privukao pažnju američke bluz, kantri i folk publike koja je prepoznala snažne i istinite Otisove emocije. Sledeće godine podigao je više obrva sa albumom “When Negroes Walked the Earth” .To je bio album prepun neumoljivih tekstova, snažne muzike i nelagodnosti u stomaku. Magazin “Playboy” ga je opisao kao “živopisni minimalistički blues u stilu John Lee Hooker-a“. Njegov talenat je priznat u leto 2000. godine, kada je dobio stipendiju Instituta “Sundance” u Park Sitiju, država Juta.
Ako su prva dva Tejlorova albuma bacila čaroliju na muzički svet, slušaoce je zvanično oduševio „White African“ , 2001. godine, njegova najdirektnija i najličnija ploča o iskustvima crnih Amerikanaca. Pevao je o linču svog pradede i smrti njegovog ujaka. Brutalnost je postala njegov lajtmotiv u pesmama koje su neustrašivo istraživale istoriju rasnih odnosa i socijalnih nepravdi. Sa ovim diskom Otis Tejlor je zvanično skrenuo pažnju na sebe i osvojio nekoliko nagrada za taj album. „Respect The Dead“ je izdat samo nekoliko meseci kasnije i na njemu je postavio temelje podžanra bluza pod nazivom „trance blues“. Muzička kritika je bila očarana albumom i prosto se utrkivala ko će napisati veći hvalospev u čast Otisa Tejlora, a dobio je i nagradu za „bluz album godine“ u izboru prestižnog „Downbeat“ magazina. Svoju neiscrpnu inspiraciju pretočio je u albume „Truth Is Not Fiction“ i „Double V“ koji su takođe proglašeni za najbolje bluz albume za 2002. i 2004. godinu. Na „Double V“ mu se pridružila i starija ćerka Cassie koja je svirala bas i pevala u nekim pesmama. Posle toga je postala punopravni člana Otis Taylor banda. Posle par standardno dobrih ploča oduševio je svet albumom „ Recapturing The Banjo“. Album su kritičari proglasili „najboljim roots albumom u poslednjoj deceniji“. U međuvremenu, svirao je na evropskoj turneji Geri Mura, gostovao na njegovom albumu „Bad For Your Baby“, dobio „Blues Music Award“ kao najbolji svirač bendža, osnovao sopstveni festival pod imenom „Trance Blues Festival“ u Bulderu, u Koloradu…
…Pored tradicionalnih turneja i snimanja, Tejlor predaje predmet nazvan prosto „Blues“, u školskom programu pod nazivom “Writing the Blues“koji je zamišljen i oblikovan od strane njegove supruge, on se pojavljuje u osnovnim školama i univerzitetima širom zemlje kako bi pružio savete, prosvetio i podučio studente o bluzu. “Počinjem tako što ih zamolim da napišu ono što ih čini tužnim; da pišu o svojim strahovima, razočarenjima, gubicima, bilo čemu sličnom. Neverovatno je kad prepoznate čiste emocije, neverovatne misli. To su često jednostavne rečenice, ali tako stvarne, tako tužne, tako istinite, tako čiste. ” Za Tejlora, to je prilika da se povežete sa drugima i pomognete drugima da se povežu sa sobom. I to mu omogućava da odradi svoj deo zadatka kako bi osigurao da se bluz i sposobnost da se životna iskustva podele nastave i u sledećoj generaciji.U poslednjoj deceniji snimio je još nekoliko sjajnih albuma (ja još nisam čuo njegov ni prosečan, a kamoli loš) među kojima se izdvaja fenomenalni „Hey Joe Opus – Red Meat“…
…“Fantasizing About Being Black“ je trenutno njegova poslednja i aktuelna ploča, ali je već u najavi sledeća. Ne propustite je. Kao ni sve ostale, a ima ih ŠESNAEST ! (Od toga jedan živi, „Blues & Beyond, Trance Blues Project In Concert“). I još nešto, da ne zaboravim… Svi njegovi albumi su nekako različiti. Jednostavno, čovek ima toliko ideja i na toliko različitih načina ih predstavlja da je to – neverovatno. Zato i jeste tako dobar i zato ga od sveg srca preporučujem !
Otis Tejlor obitava u Boulderu, u Koloradu, gde živi sa svojom suprugom.
Leave a Reply