Dotkomov vremeplov vas vraća u 1979. i podseća vas na tri dragulja od albuma, naravno, ako volite hard rock (namerno ne govorim – heavy metal) jer su sva tri klasičan hard rock i tu je metal tek u tragovima, ma kako neki govorili drugačije.
Sva tri su mi podjednako draga tako da činjenica da prvo pominjem “Black Rose” ne znači ama baš ništa…
THIN LIZZY – “ BLACK ROSE” (WARNER BROS. 1979.)
Problematični Brian Robertson napustio je bend odmah posle izlaska odličnog live album “Live & Dangerous” (navodno zbog toga što nije uvažen njegov zahtev da se neka gitarska sola ponovo snime), a pošto je Phil Lynott već imao spremljen materijal za novi album, a i izdavačka kuća je pritiskala da izađe još jedna ploča iz firme Thin Lizzy dok je “vruće”. Nekoliko audicija na kojim su tražili novog gitaristu nisu urodili plodom pa se Lynott setio svog starog prijatelja s kojim je sarađivao krajem šezdesetih u bendu “Skid Row”, a jedno vreme i na demo snimcima za Lizijev album “ Nightlife” iz 1974. U pitanju je bio Gary Moore koji je u to vreme gubio vreme u bendu “Greedy Bastards” u kojima su pored njega bili Steve Jones i Paul Cook iz Pistolsa, Chris Spedding i Jimmy Bain, a povremeno je uskakao i Bob Geldof.
Snimanje albuma je počelo u januaru 1979. ali nije išlo baš glatko pre svega zbog stalnih problema sa drogama (Scott Gorham, Phil Lynott) i(li) alkoholom (Brian Downey, Gary Moore). Ipak, krajnji proizvod je na koncu bio fenomenalan. Album se svideo publici i direktno je uleteo na drugo mesto britanske Top liste.
Od prve, “ Do Anything You Want To” koja je za kratko vreme postala radijski hit do poslednje pesme“ Roisin Dubh (Black Rose) : A Rock Legend”, koja je ušla u legendu kao primer kako treba da zvuče dve solo gitare u bendu, tokom svih 39 minuta nema lošeg momenta. Tu je i koketiranje sa funkom ( “S & M”), sjajna balada “Sarah”(posvećena tek rođenoj Lajnotovoj ćerci), otvoreno priznanje o problemima za zavisnošću ( “Got To Give It Up”), keltski motivi u već pomenutoj “Roisin Dubh”, zarazni rok klasici “Get Out Of Here” i “Toughest Street In Town” i megahit koji je postao “trademark” benda “Waiting To An Alibi”, sve do prekrasnog višeglasja u “With Love” , tako da je “ Black Rose” album koji ima sve što treba da ima jedan sjajna hard rock ploča : odlične rifove, predivna gitarska sola, tačnu ritam sekciju, ali i nešto više, fantastične pesme, sjajno pevanje i zarazne melodije.
Vraćam mu se vrlo često, i ne samo ovom albumu, jer mi je Thin Lizzy jedan od omiljenih bendova …
…
SCORPIONS – “Lovedrive” (HARVEST / MERCURY 1979.)
…Drugi album koji ni posle 40 godina ne zvuči ništa lošije je sigurno “Lovedrive”, nemačkih dinosaurusa SCORPIONS. Sigurno najmanje omiljen bend od ova tri koja pominjem u članku, “Škorpije” su ipak uspele da mi “podvale” nekoliko odličnih ploča koje i dan-danas rado slušam. “Lovedrive” je sigurno najbolji među njima…
…Scorpionsi su imali sličan problem kao i Thin Lizzy pre snimanja ovog albuma. Naime, i njih je napustio gitarista, Uli Jon Roth, koji je takođe posle izlaska živog albuma “Tokyo Tapes” odlučio da mu je dosta toga da bude u senci gazde Rudolpha Shenkera pa je odlučio da nastavi svojim putem i osnuje bend Electric Sun. Njega su zamenila dvojica gitarista, tako da su zakratko Škorpionsi imali trojicu članova koji su svirali šestožičane gitare, braću Šenker, Rudolfa i Mihaela koji se vratio u bend, ali je u njemu ostao tek nekoliko meseci i Matiasa Jabsa koji je i dan-danas u grupi.
Kad je izašao album, te 1979. nas klince je naravno, privukao nesvakidašnji omot na kojem je neki tip razvlačio žvaku sa sise dobrodržeće gospođe (U Jugoslaviji se pojavio par meseci posle zvaničnog izlaska, ali je na nezgodnom mestu stajala nalepnica na kojem je pisalo Hit No. 1! 😊), a ploču je verovatno u NS doneo Stiv (kasniji gitarista benda “Pergament”, jer nas je on sve snabdevao tih dana “vrućom robom” iz inostranstva, na svojoj tezgi usred “Najlon-pijace”.
Dakle, pošto smo na ploču obratili pažnju, pre svega, zbog eksplicitnog omota, red je bio i da se izvadi iz istog i spusti na gramofon.
A sa gramofona…Izlazio je umilni distorzirani zvuk kojeg smo svi mi (mislim na našu bandu, tzv. metalaca, koji smo upražnjavali svakodnevne seanse slušanja novih i starih ploča, najčešće kod mene, jer sam imao najbolji gramofon u društvu, Tosku 10) obožavali. Pevač je pevao u nešto višim registrima nego što sam ja ljubio, ali sam se brzo navikao, pa su mi “Another Piece Of Meat” i “I Cant Get Enough” u prvu ruku, bile omiljene pesme za sviranje vazdušne gitare, pre svega zbog svog tempa, odličnih rifova i brzih solaža. Posle par slušanja otkrio sam fantastične čarobne melodije u “Loving You Sunday Morning”, “Always Somewhere” i predivnom instrumentalu “ Coast To Coast”, koji mi je i danas jedan od najomiljenijih kad je reč o pesmama bez vokala. “Is There Anybody There?” je izlet u diskoteke koji su tih godina imali i KISS (“I Was Made For Loving You”), Queen (“Another Bites The Dust”) ili Rolling Stones (“Mis You”). Naslovna pesma albuma dugo mi je bila omiljena na kućnim žurkama koje smo tih godina pravili, a uz “Holiday” smo pokušavali da plešemo sa pripadnicama lepšeg pola. Kažem, pokušavali, jer ni tada, a ni sada nisam naučio da plešem. To će vam posvedočiti moja supruga 😊.
Znači, ubedljivo najbolji album Scorpionsa čijem su se kvalitetu približili tek par puta u karijeri, ali nikad ga i dostigli.
AC – DC – “ Highway To Hell” (ATLANTIC RECORDS 1979.)
Treća ploča koja mi i danas znači veoma mnogo je “Highway To Hell”, australijskih legendi AC – DC. To je poslednji album na kojem je pevao Bon Scott, čovek koji nam je tada značio više i od mame i tate i od druga Tita i pionirske organizacije. Angus Young je izjavio da je ideju o nazivu albuma dobio kad je u jednom intervjuu na pitanje : “ Na šta liči turneja benda AC-DC?” izjavio “ Kada si stalno na putu, i spavaš po autobusima, a malo-malo se probudiš jer ti je pevačeva smrdljiva čarapa ispod tvog nosa, onda je to jedan put za pakao. Autoput !”
“ Highway To hell” je jedna od onih ploča koja nema lošeg momenta i koja kad se završi ostavlja utisak da je trajala prekratko i vi se poluglasno upitate : “ Kraj ? Zar već ?”
Naslovna numera otvara album i o njoj nema šta da se priča, himna koju već 40 godina zdušno pevaju rokeri, metalci, bajkeri…”Girls Got Rhythm” je bugi za cupkanje sa noge na nogu (kao kad vam se piša od previše piva), “Walk All Over You” je pesma promenljivog tempa i Skotovog pevanja, a “Touch Too Much” je još jedna AC pesma zaraznog rifa i zaraznog refrena. Kada sam prvi put čuo “Beating Around To Bush” mislio sam da je nemoguće brže svirati gitaru, a kada su mi preveli tekst pesme shvatio sam da aludira na tinejdžersku opčinjenost seksom i iako tada još nisam bio pravi tinejdžer (imao sam tek 13) cerio sam se pri svakom njenom puštanju. “ Shot Down To Flames” je moj drugar Dule Francuz tada nazvao “najjačom pesmom na svetu” i dugo je celom mom društvu bila omiljena na (već pomenutim) žurkama. “If You Want Blood (I Got It)” je dobila na važnosti jer se tako zvao prethodni live album. Netipično spora pesma za AC-DC, “Night Prowler” zatvara album, a ja se još uvek sećam kako ju je opisao jedan moj nešto stariji komšija Ljubiša : “ Odličan bluz, samo pevač nema pojma”. Dugo sam ga mrzeo zbog toga jer je pljunuo po mom (tadašnjem) idolu, a i otkud to AC-DC sviraju bluz…Kad sam odrastao, kazalo mi se samo 😊.
Možda mi je sledeći album “ Back in Black” najbolji u opusu AC-DC, ali ovaj mi je iz ličnih razloga najdraži.
Ovaj tekst nastao je iz dva razloga. Prvi je da podseti moju generaciju na tri legendarna, vanvremenska albuma, a drugi, da mlađim naraštajima pokaže put ka kvalitetnom rokenrolu. Ovaj drugi je verovatno vrlo pretenciozan, jer “ko hoće nađe put, ko neće, nađe izgovor”. Parafraziram, znam…Ali, to je istina.
Leave a Reply