Svi imamo neke omiljene albume koji su nam promenili poglede na muziku, izmenili muzički ukus, pa čak i poglede na svet. Upravo to je bio cilj naše ankete koja je trajala petnaestak dana. Mislimo da je to bilo dovoljno da svi zainteresovani (a osamdesetak ljudi je učestvovalo u anketi i svima se zahvaljujemo) kažu svoje mišljenje i ostave svoje odgovore. Struktura čitalaca Dotkom-a je raznolika i to smo znali i od ranije. Struktura onih koji čitaju Dotkom prvenstveno zbog muzičkih članaka i informacija iz te sfere je za nijansu homogenija, pa imamo dosta muzičara i onih koji se na bilo koji način bave muzikom. Nismo imali vremena da određujemo tačan broj, ali imamo razloga da verujemo da je broj učesnika u anketi koji su direktno umešani u stvaranje, izvođenje ili popularisanje rock muzike 75 %. Samim tim ova anketa je verodostojnija i pokazatelj je šta je uticalo na ovu grupu ljudi da izgrade svoj muzički ukus.
Pre objavljivanja rezultata želeo bih da kažem koje su to ploče presudno uticale na mene I moj muzički ukus. Kao neko ko skoro 40 godina aktivno (vrlo aktivno) sluša razne muzičke žanrove, sigurno je da sam imao gomilu albuma koji su na ovaj ili onaj način uticali na moju percepciju, ne samo muzike, već i na pogled na život i svet.
Nejasno se sećam početaka mog slušanja muzike, prepoznajem da sam đuskao uz ABBA-u i Bee Gees, The Beatles, ali me je riff od “Smoke On The Water” negde 1977-78 oduvao. U jedanaestoj godini sam odlučio da ću biti roker, ali sam pod rok muzikom podrazumevao sve što se pušta na radiju, a nije narodnjak. Brzo sam otkrio I Riblju Čorbu, Azru pogotovo, ali je pravi kulturološki šok za mene značio izlazak ploče “ Ace Of Spades” od Motorhead-a koju je mom drugu Robertu doneo deda iz Švedske. Ne znam ni sam koliko sam je puta čuo kod njega, a onda sam je snimio na kasetu i dok nisam zapamtio savaki stih i svaki jebeni ton nisam puštao ništa drugo.
Pamtim i da sam mnogo slušao ZZ Top – Best Of, “Highway To Hell” i “Back in Black” od AC-DC, Rainbow, Uriah Heep, Deep Purple, Zeppeline, ali su mi Motorheadi otvorili vrata ka ekstremnijoj muzici (shvatite da sam krajem 1980. godine mislio da nema šanse da neko svira bučnije i brže od Lemmy-ja i ekipe). Ređali su se Judasi, Saxon-i, Maideni (odlazak na koncert na beogradskom Hipodromu što je bio moj prvi pravi veliki koncert) , pojava Metallice 1983. i “Kill em all” koji nisam svario iz prve i trebalo mi je nekoliko meseci da shvatim da mi se taj zvuk, ustvari jako dopada. Krenuo je thrash metal sa svim svojim perjanicama, Slayer, Anthrax, Testament… a kasnije i još ekstremniji Possessed, Death, Venom. Postao sam pravi metalac. Tu negde punkerska ekipa sa kojom sam bio dobar (Pećinko pre svega) me upoznaje sa punkom i hardkorom kao nekom sponom između metala i punka. Sledi loženje na S.O.D., D.R.I., Suicidal Tendencies, Cro-Mags, ali i upoznavanje sa pravim pankom. Ramonese sam slušao i ranije i nisu mi bila nepoznanica, ali sam Pistolse, Damned-e I The Clash upoznao tek sa 20 ! godina, dakle, čitavu deceniju posle nastajanja punka. To je bio drugi veliki šok, čuo sam “London Calling” i shvatio da mi se sviđa muzika koja predstavlja mešavinu raznih žanrova. “London Calling” sam slušao u mesec dana bar 100 puta ( 3 puta dnevno) i definitivno ga uvrstio u moje omiljene albume svih vremena. Nigde posle nisam čuo toliko “hitova” na jednom duplom albumu. Neverovatno. Punk, Ska, Rock, Reggae, Dub, šta još ne…Apsolutni haos u glavi mi je napravio taj album. Usput sam ja slušao i Napalm Death i Exodus, ali i Bad Brains-e, Cockney Rejects, pa čak i The Police, The Cure ili prve albume Dire Straits-a. Kao da sam bio podeljena ličnost.
Došle su devedesete, zaposlio sam se , oženio, dobio sina pa ćerku. Nisam prestajao da slušam muziku. Bio sam najbolja mušterija u Maximum Rokenrolu (bolje upoznao Voju, Goju, Šimu, Zgroa i ostalu ekipu iz “Tri Drugara“, Promigu i Posejdonu (prodavnice kaseta i ploča u poslednjoj deceniji prošloga veka) . U ruke mi je sasvim slučajno došao CD benda OPETH naziva “Morningrise” , neki pirat sa loše odštampanim omotom. Jedino što sam znao je da to bend iz Švedske, da sviraju “navodno” death metal sa akustičnim delovima. Pet pesama – trajanje 65 minuta. Pretpostavljao sam da je žešća gnjavaža, ali sam odlučio da bi trebalo da mu pružim šansu.
Tada me je pogodio grom. Treći takve vrste u životu. Kakva kombinacija. Glas kao iz groba, bas linije kao da svira neki džezer, smenjivanje akustičnih i do neslušljivosti distorziranih gitara, pesme trajanja od deset do dvadeset minuta…Pa onda clean vokal, balada, da bi umesto refrena išao šapat, pa prasak koji prelazi u grmljavinu. Bio sam zatečen i oduševljen. Opeth je spajao nespojivo – death metal sa prog rockom na tako dobar način da sam se gotovo zaljubio. U to vreme sam dosta slušao i industrial jer sam stalno istraživao i tražio nešto novo. Nove zvuke, nove bendove, nove žanrove. Takav sam i danas. Svaštar. Slušam sve što mi padne pod ruke. Skontao sam da ne volim elektronsku muziku mada i tu ima izuzetaka. Ne volim country, ne volim indie rock, brit pop, noise…Reggae mi je dosadan, sa izuzetkom Marleya koga slušam baš često. Prešao sam pedesetu, ali sam i dalje metalac. I panker. I roker, I bluzer. Polako postajem i džezer. Podvojena ličnost? Nadam se…
Imam i svoje omiljene albume i bendove kojima se periodično vraćam i često ih slušam : obožavam Floyde (mimo očekivanja, najdraži mi je “Wish You Were Here”) i mislim da su institucija za sebe, Wishbone Ash ( Argus je najpotcenjeniji album svih vremena jer je remek-delo, a malo ljudi zna za njega) , vrlo bitni su mi i “ Master” i “ Justice” od Metallice, Queensryche-ovi “ Operation:Mindcrime” i “ Empire”, “Images And Words” Od Dream Theatera, “ Disconnected” od Fates Warninga “.Dirt” od Alice In Chains je fenomenalan, kao i Katatonia i “ Viva Emptiness”, Bad Religion i “Against The Grain” I “ Suffer” , Husker Du-ov “New Day Rising” mi je takođe omiljen album. Od ekstremnije muzike obožavam “Arise”i “Roots” od Sepulture., neke albume od Carcassa i Morbid Angela, Emperor, My Dying Bride, Neurosis… ma svašta. Volim technical death metal, zbog komplikovanih aranžmana i melodija, ali zadržane agresije. Ogroman je broj fantastičnih albuma koji su mi puno značili u raznim periodima mog života. Nepravedno sam zaboravio na KYUSS i “ Welcome To The Sky Valley” koji mi je otkrio čari stoner rocka. Stoner je žanr koji verovatno, danas, najčešće slušam… Udavih…
A što se tiče rezultata, oni su prilično predvidivi. Nisam se iznenadio, pa…Nimalo.
Najuticajniji bendovi po rezultatima ankete su Metallica i Iron Maiden sa 12 glasova. Na trećem mestu je The Clash sa šest a iza su Beatlesi, Floydi, Pistolsi i Motorhead sa po 5 glasova. Ako govorimo o pojedinačnim albumima najveći uticaj na vaš muzički ukus su imali albumi – “Ace Of Spades”, “Ride The Lightning” i “ Never Mind The Bollocks”. Tik pored su “Master Of Puppets”, “Number Of The Beast”,“ Appetite Of Destruction” i “ London Calling” . Odmah iza njih je , za mene iznenađujuće,” Oxygene” od Jean Michelle Jarr-a sa tri glasa.
Važno je naglasiti podatak da je najviše nabrojanih albuma u anketi imao bend Iron Maiden sa 6, a sa po četiri su bili zastupljeni Metallica, The Beatles I Pink Floyd.
Rezultati ankete su takvi da je malo vas nabrojalo neke domaće albume kao najvažnije. Tek poneki su pomenuli Riblju Čorbu (tri glasa), Ramba Amadeusa i Ritam Nereda (dva), Lunu, Love Hunterse, Majke, Satana Panonskog ili neke novije kao što su Pry i Styptic . Vrlo čudna mi je činjenica da niko nije pomenuo Štulića i Azru koji su za mene nešto najbolje što je YU rock iznedrio (bar do dana dok Džoni nije posve odlepio i počeo da peva narodnjake. Tada sam sa njim završio).
Primetno je da su stariji čitaoci mahom glasali za legendarne albume i tako dokazali njihov status među publikom, dok su mlađi čitaoci Dotkom-a više naginjali novim izvođačima i albumima i nisu bili na neki način, uniformisani, kao starija garda, koja je bila, u neku ruku, podeljena na pankere i metalce. Drago mi je i što se tu našlo mesta i za pokojeg džezera, techno-fana ili alternativca, a još draže što su neki ljudi bez zadrške objašnjavali kako su im Plavi Orkestar ili Bajaga menjali život na bolje. To je i bila poenta ankete, biti iskren prema sebi i drugima i navesti ploče i situacije koje su uticale na vas toliko jako da vam je to ostalo za ceo život.
Dopalo mi se i što je podosta anketiranih dalo objašnjenje zašto su im baš ti albumi toliko značili u životu, a shvatio sam, istina, tek posle nekoliko dana da sam loše formulisao pitanje, pa sam ga donekle izmenio i jasno izdvojio deo o “ albumima koji su vam promenili život” i “ najomiljenijim albumima”. Takođe, jasno mi je da je i navođenje samo tri albuma vrlo težak zadatak, ali, samim tim , bilo je zanimljivije, zar ne ?
Redakcija Dotkoma se zahvaljuje svima koji su učestvovali u anketi i najavljuje neke nove koje bi nam bolje objasnile koliko smo zavisni od rokenrola I muzike uopšte i da li je rokenrol još uvek živ .
O tom – potom, čitajte Dotkom.
Leave a Reply