Robin Trower – roker, bluzer, majstor…

Robin Trower je gitarista kog su često (ne)pravedno poredili sa Hendriksom, ali ja, osim impresivne tehnike sviranja, ne vidim prevelike sličnosti u muzici njih dvojice. Dok je Hendriks u svoj bluz zvuk unosio i elemente funka i fusion jazza, dotle je Robin Trower više bluz-rok gitarista. Možda je sličnost u tome što su obojica često koristili efekat wah-wah pedale. Po mom mišljenju, Trower je neopravdano malo poznat većem broju ljudi. Otud i ideja da napišem nešto o njemu…

Rođen je 9. marta 1945. u Katfordu, ali je odrastao u Sautendu na moru, pokrajini Eseks. Sa gitarom je počeo da se druži vrlo rano, a prvi bend, još u tinejdžerskim danima, zvao mu se The Paramounts. Vrlo kratko postojao je i bend The Jam (ne onaj Velerov), gde je Trower svirao, ali je, na poziv starog drugara s kojim je već svirao u Paramountsima, Garyja Brookera, prihvatio poziv da mu se pridruži u osnivanju novog benda imena Procol Harum. Procol Harum je negovao tada vrlo popularan psihodelično – progresivni zvuk i već prvi singl “White Shade Of Pale” im je doneo neverovatan uspeh i doveo ih odmah na prva mesta top liste singlova u Americi i Britaniji. Na krilima te popularnosti Robin je u bendu odsvirao pet albuma, iskomponovao dosta pesama, ali je 1972. odlučio da pokrene solo karijeru i napustio bend.

Već prvi solo album “Twice removed from yesterday” pokazao je da će Trower poći drugačijim putem od Procol Haruma. Tvrdi bluz-rok je bio obeležje njegovog solo prvenca koji i nije prošao sjajno, ali je bio dovoljno slušan da bi publika obratila pažnju na još jednog gitar-heroja. Iako se očekivalo da će se Trower prihvatiti i mikrofona, to se nije desilo, nego je skoro sve vokalne deonice na sebe preuzeo basista James Dewar, bivši basista benda Stone The Crows. Druga ploča “Bridge of Sighs” je već mnogo bolje prošla i zauzela je sedmo mesto na listi albuma u Americi, što je bio priličan uspeh. Sledeći “For Earth Below”je prošao još bolje i za dva mesta prestigao prethodnu ploču. Četvrti Robinov album “Long Misty Days” je suvo zlato i autentično remek – delo i iako nije toliko dobro prošao na listama, za mene je to još uvek najbolji Trowerov album, sa takvim gromadama od pesama kao što su naslovna, “Messin The Blues”, “I Cant Live Without You” i posebno “Caledonia”, fantastičan bugi-bluz koji mi je i do dana današnjeg ostao kao jedna od najomiljenijih pesama ikada. Slede albumi “In City Dreams”, “Caravan To Midnight” i “Victims Of The Fury”, koji ostavljaju Trowera blizu vrha, ali nikad na njemu.

Izdao je i dva albuma u saradnji sa Džekom Brusom, bivšim basistom benda Cream, koji su bili solidni, ali ništa više od toga. U godinama koje su sledile, stanje na sceni se poprilično promenilo i Trowerova kombinacija roka i bluza više nije toliko zanimala publiku. Grešku koju je pravila većina izvođača u tim vremenima, napravio je i Robin, pa je u svoj zvuk uveo i klavijature i sintisajzer, ne bi li modernizovao saund. Promenio se i pevač, i na mesto Dewara, došao je Davey Pattison, bivši vokal benda Gamma, koji je kasnije sarađivao i sa Michaelom Schenkerom. Albumi iz osamdesetih godina imali su malo veze sa bluzom, već su više pratili trend tada vrlo popularnog AOR sounda (pogotovo u SAD). Album “Passion” je prilično loš, “Take What You Need” tek nešto bolji, a “In The Line Of Fire” je prva Trowerova ploča koja nije ušla na top liste. Videvši da je neka promena neophodna, Robin se pridružuje ostatku Procol Haruma koji pravi “reunion”, albumom izdatim 1991. godine pod nazivom “The Prodigal Stranger”, koji ne doživljava ama baš nikakav uspeh, osim što bendu omogućuje turneju po Americi.

U međuvremenu, Robin Trower pomaže Brajanu Feriju u snimanju dva solidna albuma, “Taxi” i “Mamouna”. Sredinom devedesetih pokušava da se vrati korenima izdavši “20^th Century Blues”, za čiji omot, ironično, upotrebljava drugu verziju omota albuma “Long Misty Days” iz sredine sedamdesetih godina. Sledi još nekoliko dobrih, ali slabo prihvaćenih albuma. Ipak, neku vrstu prekretnice pravi DVD koji je Trower izdao sa nastupom za svoj šezdeseti album u Bonu, koji je snimala nemačka televizija WDR. Još veći zamajac dolazi sa albumom izdatim u kooperaciji sa Džekom Brusom, pod nazivom “Seven Moons”, koji je u nekim časopisima proglašen za najbolji hard rok album 2008. godine. Na njemu je bilo i space rock uticaja Procola Haruma, kao i jazz rocka Brusovog matičnog Creama, ali je u biti to odlična rok ploča koja je dokazala da ova dva veterana itekako imaju još šta da kažu. U poslednjih deset godina Trower redovno izdaje albuma (bilo ih je, čak, šest i svi su, bar, solidni, a ima i odličnih, kao, recimo, “Something’s About To Change” iz 2015. godine), ide na turneje i, naročito, dobro prolazi u SAD.

Poslednji koncert, za sada, imao je 20. marta ove godine u Merilendu. Kolabirao je na bini dok je izlazio na bis. Odveden je u bolnicu, gde mu je dijagnosticiran lakši infarkt. Trenutno se dobro oseća i u svojoj 73. godini najavljuje nove albume i koncerte.

Nađite negde (ako ne možete, slobodno se obratite redakciji DOTKOM-a) neke Trowerove albume i poslušajte. Zaista ima odličnih ploča. Naša preporuka su pre svih “Long Misty Days”, “Bridge Of Sighs”, “Seven Moons” i “ Something About To Change”, mada su i ostali prilično dobri sa izuzetkom nekoliko albuma iz osamdesetih gde je previše eksperimentisao.