Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

VINYL

“Samo par godina za nas” – priča o grupi DEEP PURPLE

Uz Black Sabbath i Led Zeppelin, Deep Purple se često nazivaju pionirima hard rok muzike. Jedan deo ljubitelja im tu titulu osporava govoreći da su pravi rokeri postali tek posle svog trećeg albuma, neki su im i pored izuzetnog sviračkog umeća, osporavali kvalitet pesama i albuma, ali Deep Purple ima svoje posebno mesto u istoriji popularne muzike zajedničkim imenom nazvane Rock n roll.

Bend je osnovan 1968. godine u Hertfordu, novcem biznismena Tonija Edvardsa i Džonija Kolete, a na nagovor tadašnjeg bubnjara benda The Searchers, Krisa Kertisa. Plan im je bio da u bend dovedu već iskusne muzičare pa su tako iz lokalnih, a već pristojno popularnih bendova, dovedeni orguljaš Jon Lord (The Artwoods), gitarista Richie Blackmore (Outlaws), basista Nick Simper (The Flower Pot Men and their Garden) i iz benda “Maze”, bubnjar Ian Paice i pevač Rod Evans.

Na konto Simperovog bivšeg benda dobili su poziv za nekoliko nastupa u Danskoj gde su se bolje upoznali i odredili budući pravac benda, a to je bio tada popualran psihodelični rock. Na tim skandinavskim koncertima su svirali uglavnom obrade, ali i nekoliko svojih pesama koje su poprilično brzo sklepali. Neke tako i zvuče, ali je “Mandrake Root” odskočila svojim kvalitetom pa je u prvo vreme bila čak i potencijalni hit benda. Naravno, ne toliko koliko je obrada pesme “Hush” , Joe Southa dobila na popularnosti pa su je izdali i kao singl. Na B- strani bila je pesma “Kentucky Woman”, Nila Dajmonda.

Album “Shades Of Deep Purple” i singl su ušli na top liste u Kanadi i SAD, ali su u Britaniji prošli totalno nezapaženo. Zato su bend i njegovi finansijeri odlučili da brže-bolje snime drugi album koji je izašao u Americi već u oktobru 1968. dok je na Ostrvu ugledao svetlost dana tek u julu sledeće godine. Album pod nazivom “ The Book Of Talyesin” i sadržao je ponovo nekoliko obrada, ali je njihov kreativni učinak bio nešto bolji. Američka turneja nije prošla loše pa su I svoj treći album nemaštovito nazvan “ Deep Purple” ( mada su ga neki kasnije zbog sjajne pesme “April” tako i nazivali) izdali prvo preko “bare”, a tek par meseci kasnije, na izmaku 1969. i u Britaniji. Nesuglasice u kom pravcu bi bend trebao da ide su imale za posledicu da su Simper i Evans odlučili da odu svojim putem.

To se pokazalo odličnim za Deep Purple jer su iz benda “Episode Six” dobili tandem Gillan / Glover koji je i pre toga odlično funkcionisao, au bend je doneo novi kvalitet, preciznog i smirenog basistu kakav je Roger Glover i pevača velikih mogućnosti kakvim se pokazao Ian Gillan.

Njihov doprinos albumu “In Rock” kojim su Parpli napravili zaokret ka žešćem zvuku je bio popriličan, a pesme kao “Speed King” i “ Child In Time” postale neodvojivi deo istorije rok muzike i zaštitini znaci benda.

U međuvremenu je Jon Lord ispunio svoju veliku želju i sopstvenu kompoziciju “Concerto For Group & Orchestra” izveo sa londonskim “Royal Philharmonic Orchestrom” 24. septembra 1969. u “Royal Albert Hallu”. Pred kraj iste godine taj koncert je izdat kao živo izdanje.

“In Rock” je bio poptpuni pogodak i “Deep Purple” su konačno postali poznati u Velikoj Britaniji pa su te 1970. godine bili baš zauzeti sviranjem koncerata po UK i Zapadnoj Evropi. Singl “ Black Night” im je učvrstio pozicije kao i album “Fireball” koji je izašao na leto 1971. Zvuk na njemu je bio još žešći, pogotovo na naslovnoj pesmi gde je Ian Paice prvi i poslednji put u studiju upotrebio duplu bas pedalu. “Izdvojile su se još i pesme “Mule”, “Demons Eye” i “ Strange Kind Of Woman” koja je izašla samo na američkom izdanju ploče , dok je u Engleskoj izdata kao singl.

Krajem iste godine, posle pauze i nesviranja zbog bolesti većine u bendu odlučuju da odu u Montre, u Švajcarsku i snime novi album. Ideja je bila da ga snime u praznoj dvorani “Casino” jer su bili svesni da bolje zvuče uživo. Dva dana pre početka snimanja u toj dvorani je nastupao “Frank Zappa & Mothers Of Invention”. U toku nastupa dvoranom se proširio požar koji je zahvatio celu zgradu. Niko nije bio povređen, ali je taj događaj inspirisao bend da napiše pesmu “Smoke On The Water”. Dobili smo sjajnu pesmu i verovatno najpoznatiji rif na svetu. Na kraju je album sniman, takođe u Švajcarskoj, ali na obali Ženevskog jezera, u Grand Hotelu, koji je neznatno preuređen. Rezultat je bio legendarni “Machine Head”, klasik rok muzike i sigurno najbolji album “Parplova” u karijeri. Nikad kasnije se nisu ni približili kvalitetu tog albuma (moram priznati da mi je samo “Stormbringer” draži album, ali sam svestan da nije bolji).

Predstojeća turneja po Japanu je bila prilika da bend konačno snimi i izda jedan živi album da bi mogao svima da dokaže svoju potencijalnu nominaciju za najbolji “živi bend”. Tako su snimci sa koncerata u Osaki, 15.16. I 17. avgusta 1972. godine izašli kao dupli LP pod imenom “Live In Japan”. Taj album i dan- danas važi za jednu od najboljih živih ploča uopšte. Legenda glasi da se na snimku pesme “Child In Time” koja se nalazi na ploči jasno čuje pucanj kojim se jedan mladić u ekstazi ubio. Da li je ona tačna, ja ni danas ne znam.

Usledile su turneje po Americi i Evropi i snimanje novog albuma pod nazivom “ Who Do We Think We Are” koji nije prošao očekivano i pored velikog hita “Woman From Tokyo”. Razlog su bile nesuglasice i stalne svađe u bendu. Tokom turneje na kojoj su promovisali novi album Gillan je rekao da bezuslovno napušta benda i u nekim pričama kasnije ostalih članova benda se moglo čuti da je svima (osim Gloveru) laknulo zbog toga, a najviše Blekmoru.

Staro prijateljstvo sa Gilanom je bilo okidač da i Roger Glover ode za njim pa je menadžment raspisao oglas u časopisu “Melody Maker” za novog pevača i novog basistu. Posao su dobili David Coverdale zbog boje glasa koji je podsećao na blues izvođače i Glenn Hughes iz benda “Trapeze”. Sledio je album “ Burn” u februaru 1974. sa dva velika hita, “Mistreated” i naslovnom pesmom. Hard rock zvuk je bio prošaran soul i funk uticajima koji su bili još izraženiji na sledećoj ploči koja se zvala “ Stormbringer” izdatoj pred kraj godine. Iz nekih razloga to je posebno iziritiralo Blekmora koji je odlučio da napusti sastav.

Tu negde bih mogao i da završim ovaj članak o istoriji benda Deep Purple iako su za sledećih 45 godina sniimili još 11 albuma, mahom loših i neprimetnih, iako su neprestano (uz brojne pauze, raskide, prestanke sa radom, reunione) krstarili svetom, arčili staru slavu svirajući na svim meridijanima. Pre petnaestak godina sam ih I gledao u Beogradu i izašao razočaran onim u šta su se pretvorili. Neke priče treba prekinuti na vreme, ali mnogi toga nisu svesni…

Šestog decembra ove godine neka od inkarnacija benda koji sebe naziva “Deep Purple” (mada su u njoj trojica iz najbolje njihove faze) će ponovo gostovati u Beogradu, u “Štark Areni”. Ja tamo sigurno neću biti, ali znam da će koncert biti solidno posećen. Ne zameram nikom, niti imam prava na to. Jedan od mojih omiljenih bendova odavno se raspao i jednostavno nemam želju da ovakav “ Deep Purple” sada gledam uživo. Postoji opasnost da bi mi se možda i svideli 😊.  

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: