Nepolitikin Zabavnik

VINYL

“Spororuki bluzbrejker” – ERIC CLAPTON : PORTRET

  piše : DRagan Uzelac

  “To što sam uopšte počeo da sviram gitaru bio je veoma indirektan proces. Kada nisam imao ničem drugom da se posvetim, to je bio način da zaradim novac za piće ili sendvič u pabu, što je prilično dobar podsticaj,u stvari. Nastupao sam u Ealling & Marquee klubu samo povremeno, nisam bio profesionalac; nisam imao grupu -jednostavno bluz posvećenik sa gitarom koji je pokušavao da peva.Prvu gitaru u životu video sam na televiziji,kada se pojavio Jerry Lee Lewis svirajući ,,Great balls of fire. Potpuno me je razbucao, izgledao mi je kao neko ko dolazi sa druge planete”.         

                                               

     Čovek sa hiljadu lica, britanski gitaristički heroj – slowhand, muzičar koji je prešao dug i trnovit put od svojevrsnog superheroja – božanstva burnih šezdesetih, preko suicidalne narkomanske faze ranih sedamdesetih, potom perioda smirenja i nove kreativnosti druge polovine sedamdesetih postavši napokon ono čemu je ,verovatno, od samog početka težio – muzičar i čovek čije se ime izgovara sa poštovanjem, čije su pesme odavno na listi besmrtnih i čije je prisustvo u bilo kom muzičkom projektu više nego poželjno. Već odavno ime Eric Clapton predstavlja sinonim za kvalitet, doslednost i uspešnost – osobine koje su obeležile njegov kameleonski put pun uspona  i padova, naglih obrta i transformacija: od početnog uspona sa Yardbirdsima i Mayallom, koji profiliše njegovu preokupaciju bluzom, muzikom i stilom po kome će ostati prepoznatljiv do današnjih dana, preko superstar perioda sa bendom Cream i Blind Faith, kao i gostovanja na većini bitnijih projekata šezdesetih, zatim pada i neke vrste kompromisnog puta – života i rada u senci drugih, do faze opuštenog i samosvesnog džentlmena koji prefinjeno i uspešno sarađuje sa raznoraznim umetnicima od imena i mladim snagama željnim znanja i neponovljive bluz magije. Svaka ozbiljnija lista besmrtnih gitarista nosi Claptonovo ime; svaki bitniji bluz događaj obeležava se njegovim prisustvom.

             Everyday i have the blues

      U gradiću Ripley, Surrey, England, 30. marta 1945. godine rođen je Eric Clapton. Život i čamotinja u učmaloj malograđanskoj sredini veoma brzo opredeljuju Claptonov burni temperament – nakon izbacivanja iz Kingston umetničke škole početkom šezdesetih, Clapton započinje svojevrsnu odiseju usamljenika i neshvaćenog otpadnika, ostajući dosledan jedino sebi i jednoj od najvećih ljubavi – bluz muzici. Indirektno, kako sam tvrdi, ili ne, Clapton se okreće sviranju gitare, danonoćnom vežbanju, preslušavanju ploča  i svirkama po lokalnim pabovima. Bluz i rock and roll postaju njegovim trajnim opsesijama – nekom vrstom duhovne energije i jezika koji prenosi impresivne emotivne impulse. Muddy Waters, Robert Johnson, Skip James, Big Bill Broonzy ili bilo koje drugo ime bluz velikana postaje predmet poštovanja, izučavanja i iskrene ljubavi – vrelo magije koje vas vodi ka sebi samima i onom neizrecivom što život znači.

     Prvi bend s kojim Clapton nastupa bio je The Roosters, u periodu od januara do septembra 1963. godine. Oni su predstavljali jedan od ranih ritam i bluz sastava, kroz koji su prošla mnoga od budućih značajnih imena britanske rock scene: Brian Jones, Tom McGuinness, Paul Jones. Bilo je to doba eksplozije i pune afirmacije ritam i bluz muzike u Engleskoj, podstaknute gostovanjima mnogih od američkih bluz legendi. Gužva koja je nastala iznedriće nekolicinu novih sastava i muzičara koji će obeležiti čitavu jednu epohu. Nakon Roostersa i dvonedeljnog angažovanja u liverpulskom bendu Casey Jones and the engineers, Clapton povremeno nastupa sa najlegendarnijim sastavom scene u usponu – bendom Blues incorporated, rasadnikom talenata pod vođstvom Cornera i Davisa, kroz čije će redove proći budući ,,The Rolling Stones” i masa značajnih imena blues-rock miljea. Londonski klub ,,Ealing” bio je svedokom burnih vremena. Oktobra 1963. Clapton kao osamnaestogodišnjak postaje gitarist kjučnog ritam i bluz sastava The Yardbirds, benda koji će tokom kratke karijere iznedriti trojicu najznačajnijih britanskih gitarista – pored Erica bili su to Jimmy Page, osnivač Zeppelina i Jeff Beck, neuhvatljivi virtuoz iz senke. Za samo nekoliko godina pečenja zanata mladi Clapton postaje jednim od najznačajnijih blues-rock gitarista, muzičar koji svojim umećem i stavom pleni i osvaja.Punu afirmaciju upravo stiče sa Yardbirdsima-tokom 1964. i 1965. snima s njima tri singl ploče: I wish you would, Good morning little schoolgirl & For your love, album Five live Yardbirds i koncertni album Sonny Boy Williamson with the Yardbirds, sa američkim blues veteranom.

     Priča o mladom gitaristi virtuozu počinje brzo da se širi. Ironični nadimak koji Clapton dobija u to vreme: Slowhand ili Spororuki, odraz je njegovog stila koji ga izdvaja iz mase prosečnih – lakoća, veština i osećaj s kojim je vladao gitarom ostaće gotovo neprevaziđeni, osim u eventualno jednom slučaju; on se zvao Jimi Hendrix. To priznanje, nekolko godina kasnije, odaće mu i sam Clapton, stavljajući sebe na skromno 50. mesto liste besmrtnih. Zamenivši Kotrljajuće kamenje u klubu ,,Crawdaddy”, Yardbirdsi predvođeni Claptonom počinju uspon ka samom vrhu. Njegovo sviranje gitare vremenom se sve više kristališe u jedinstvem muzički izraz, savršenstvo tehnike, unutarnje snage, odmerenosti i karakterističnog blues feelinga koji vas veže svojim prvim dodirom. Gde su koreni te prefinjenosti i originalnosti stila?Poslušajmo samog Claptona šta o tome kaže: “Za mene je od presudnog značaja bila ploča Hideaway Freddyja Kinga, na kojoj sam se prvi put u životu sreo sa suštinom sviranja solo električne gitare.To je udarilo temelj čitavom mom kasnijem radu.  Suština svega je – kada treba da udariš notu, kada da prestaneš. Mislim da sam dosta rano naučio da vladam zvukom, kao npr. samo jedna nota, ako se rasporedi pravilno, može da ispuni celu pesmu”.

               Standing at the crossroads

      Slušaj, mi sviramo blues, a ti si blues gitarista, nemaš šta da izgubiš. Ovim rečima je John Mayall u aprilu 1965. ubedio Claptona da se pridruži njegovim Bluesbreakersima. O razlazu sa Yardbirdsima Clapton je rekao: “Oni postaju suviše komercijalni”. Akt iskrenog idealizma primer je Claptonove bezgranične odanosti bluesu. “Sledećih nekoliko meseci posvetio sam se paklenom vežbanju, u čemu sam provodio bar pet sati dnevno. Potpuno sa zaglibio u blues i ništa me drugo nije interesovalo”. Clapton se našao u jednoj od svojih brojnih metamorfoza – ovaj put je to bila faza ekstremnog blues čistunstva.

     Plod jednogodišnje saradnje tima Mayall-Clapton bio je album John Mayall’s bluesbreakers with Eric Clapton iz 1966.godine, jedinstveno remek- delo blues scene, neprevaziđeno do današnjih dana. Bio je to magični spoj dva izuzetna umetnika i individualca, čiji se zbir talenata i odanosti istoj stvari savršeno uklopio u datom trenutku. Magija koja vas osvaja kada slušate stvari kao što su: Rambling on my mind, All your love, Double crossing time, What’d I say ili Have you heard jedinstven je emotivni doživljaj koji spada u domen neizrecivih pojmova s one strane jave i sna. Oni kojima je namenjena ne nalaze razloga za bilo kakva formulisanja -jednostavno joj se prepuštaju i omogućavaju da ih vodi. By the way – grafiti sa londonskih zidova: Klepton je Bog ili Dajte Bogu solo potiču baš iz tog vremena. Slučajno ili ne – proverite sami!

         Sledeća stanica  Claptonove odiseje zvala se jednostavno – Cream i predstavljala je muzički super-star trio: Eric Clapton, Jack Bruce i Ginger Baker. Pre priče o njima, potrebno je istaći još jedan od bitnih momenata u životu i radu junaka ove priče. Naime, tokom druge polovine burnih šezdesetih, ime Erica Claptona će se naći na mnoštvu veoma bitnih albuma -delujući kao čovek iz senke on ostavlja neizbrisiv trag u ključnim momentima epohe, stičući time vanserijsku reputaciju i ime. Pomenimo samo neka od bitnijih imena sa kojima je Clapton sarađivao: bili su to pre svih Frank Zappa, The Beatles i The Rolling Stones. Saradnja na Lennonovim solo projektima samo je šlag na torti jednog neponovljivog vremena.

     Drugi bitan momenat iz tog perioda Claptonovog života je sudbinski susret sa njegovim veličanstvom – Jimi Hendrixom. Evo kako ga je sam Clapton doživeo: “Prišao mi je i pitao da li sam raspoložen za jedan session, a onda se popeo među instrumente i raspalio Killing floor.To me je razbucalo. Skoro sam tresnuo o pod kada sam video njegovu tehniku i njegovo vladanje notama, zvukom. Osetio sam da smo istomišljenici, jer je ono što je on svirao  bilo upravo ono što sam ja hteo da čujem. Tako sam doživeo veliku promenu. Džimi je definitivno uticao na mene”.

    Claptonova energija sa kojom se predavao svemu čemu bi se posvetio bila je neizmerna.Vremenom,ona će se pokazati i kao dvosekli mač nad njegovom glavom. Zašto, objašnjava sam Clapton: “Mislim da je osnovni uzrok mojoj sklonosti ka drogi i piću bila strast kojom sam se posvećivao svemu što radim. Kada se radilo o kreativnim stvarima ta strast mi je pomagala, ali me je u određenim situacijama mentalno i fizički uništavala. To su procesi svojstveni umetnicima koji,kada osećaju kretanja raspoloženja koja bi trebalo da budu kreativna uporno izbegavaju realnost, i traže neko sredstvo kojim će tu realnost da izbegnu. Ako ne shvate šta se dešava, i kako treba usmeriti impulse kreativnosti,obično se prepuštaju stvarima kao što su heroin ili alkohol”.

    Saradnja sa grupom Cream, jul 1966.-novembar 1969. donela je niz  sjajnih koncertnih nastupa i četiri odlična albuma . Numere : Crossroads, Spoonful, Sitting on the top of the world, I’m so glad, Sunshine of your love, Badge, Strange brew & White room niska je kleptonovskih Cream bisera. Međutim, uprkos brojnim uspesima i priznanjima, bila je to samo još jedna od Claptonovih usputnih stanica na dugačkom i trnovitom putu ka sebi samom- per aspera ad astra. Mutirani, psihodelični bluz grupe Cream nastao u eri hlađenja britanskog blues booma i uzleta psychodelije, postao je vremenom gomila isprazne muzike – kako je jednom prilikom nazvao sam Clapton, vidno razočaran još jednom od brojnih avantura. Mit o gitarskom superheroju, skoncentrisanom na beskrajne solo deonice i iživljavanje ego trip impresija, brzo je splasnuo. “Bio sam već umoran od svega kad se o meni pojavio intervju u Rolling Stoneu, kojim je moj ego strahovito nahranjen, da bi već na sledećoj stranici splasnuo, kad sam u prikazu koncerta Cream pročitao da me nazivaju majstorom klišea”. Razlaz je bio neminovan. Sledila je nova avantura, ironično nazvana BLIND FAITH (Slepo poverenje), nova supergrupa sa mladim genijem Winwoodom.

              Od slepog poverenja do Layle

     Iz saradnje sa Blind faith, februar 1969.- januar 1970., nastao je još jedan dobar abum – Claptonov doprinos bio je klasik Presence of the Lord. I to je bilo sve – nesuglasice jakih ličnosti dovele su bend do brzog raspada, kao mnogo puta do tada.

  Hirovito, suludo samoubilački, Clapton je srljao iz priče u priču, iz benda u bend, vođen isključivo unutarnjom vizijom – stalnom potrebom za nečim novim i autentičnim. Duh samokritičnosti i muzičkog čistunstva koji ga je vodio dovešće ga u narednih godinu dana do jednog od kreativnih vrhunaca i životnog pada – tačke preloma koja vas definitivno opredeljuje u mnoštvu nepredvidivih životnih virova. Usledila je saradnja američkim bendom Delaney and Bonnie, prvi solo album – Eric Clapton 1970. i plodonosna saradnja sa Amerikancima Derek and the dominoes iz koje  se pojavljuje verovatno najkvalitetniji Claptonov album – Layla and other asorted love songs 1970.. Presudan doprinos nastanku i uspehu albuma dao je genijalni gitarski virtuoz Duanne Allman.

     Nakon veoma plodne faze i enormnog uspeha Layle, Clapton, kao i mnogi pre njega upada u tamu totalnog heroinskog mraka i dezorijentisanosti. Opskurni period ranih sedamdesetih odvuće Claptona u apsolutnu neaktivnost i izolaciju – mučnu bitku za sopstveni život. Heroinska zavisnost, zlo kojim se Sistem obračunavao sa neposlušnima, označila je definitivni krah jedne epohe i gomile neostvarenih snova jedne generacije, raspršivši i poslednju pomisao da rock and roll može promeniti bilo šta… a kamoli svet. Clapton se na kraju ipak izvukao – nažalost, za mnoge pre njega bio je to put u nepovratno, odlazak u svet sazdan od vlastitih snova. Clapton je povratak obeležio sjajnim albumom – 461 ocean boulevard.

            The Best guitarist in the world – There is one in every crowd

     Povratnički album iz 1974. godine prikazuje svu raskošnost Erikovog talenta i nepresušnost inspirativnosti: engleski džentlmen ponovo furiozno praši rok  standarde potmognut od strane moćne prateće postave. Pesme: Motherless children, I shot the sheriff’, Let it grow, Steady rolling man bile su najbolji putokaz buduće Claptonove karijere, koja s uspehom traje do današnjih dana… Sledio je godinama potom niz kvalitetnih albuma: E.C. was here,  Slowhand, Just one night, Time pieces, Behind the Sun, From the cradle… koji su bili prikazi Claptonovog muzičkog i životnog sazrevanja u protekle tri decenije – jedinstvenog puta u celokupnoj rok istoriji. Od legendarnih obrada J.J.Caleovih standarda After midnight & Cocaine pa preko nebrojenih sessiona i MTV unplugged nastupa, sve do antologijskih obrada blues standarda i suradnje sa majstorima istog faha proteže se duga i nepredvidiva staza izuzetnog čoveka i umetnika, koji je uprkos brojnim osporavanjima i neuspesima ostao samo ono što je zapravo i bio – samosvesni i svojeglavi blues-rock gitarista dosledan i veran isključivo samom sebi i bluesu.

Pre i posle svega ostala je samo muzika. Antologijska kompilacija simboličnog naziva Crossroads samo je potvrdila poruku grafita sa početka priče. Ili kao što je sam Clapton jednom prilikom izjavio: Najbolji gitarista na svetu -postoji po jedan u svakoj gomili.

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: