Nepolitikin Zabavnik

VINYL

Supersuckers, jedan od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice

Supersuckers su američki rock band koji u opisu svog muzičkog stila ima pojmove kao što su alternativni rock, country rock, cow punk i hard rock. Sami za sebe kažu da su kopilad bendova ZZ TOP, AC/DC i pank roka. Osnovani su 1988. i već pune 33 godine uznemiravaju pošten svet.
Supersuckers su u Sijetl došli iz Arizone krajem 80-ih godina i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova.
 
 
Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Popa, te posle još jednog zapaženog koncerta pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma, “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Četiri kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla preko ozbiljne distribucije za jednu nezavisnu kuću. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i frontmen) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch”, “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični pank-rok sve više biva začinjen hard i hevi šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i hevi metal publika.
 


Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, odlazi na lečenje od zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch and Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995). Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rok rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta rok herojima, ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe kantri muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).

Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom kantri zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje Willie Nelson, svakako najveća živa kantri legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddieja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, u to vreme jednim od najvećih talenata kantri i vestern muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rok remek-delo bez kantri upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.

Sledeće godine snimaju dve pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
Tokom 2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings. Prvenac je živi kantri biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Popa. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar kantri i vestern muzike.

Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije i nazad, podiže ih na pijedestal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova koji sa istom lakoćom švira hard/hevi/pank rifove i honky-tonk kantri poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan to ne ume kao što umeju Supersuckers-i.

 
 
Prvu deceniju novog milenijuma obeležili su solidnim albumima “Motherfuckers Be Trippin”, “Paid” i “Get It Together” , ali je nakon toga usled odlaska bubnjara Dena Zigela i rada Edija Spagetija na solo albumima bend bio pet godina u hibernaciji. 

Bend se vraća na scenu 2014. godine kada izlazi „Get The Hell“ za Acetate Records. Sledeće godine za istog izdavača izlazi novi album „Holdin’ The Bag“ i Supersuckers se vraćaju koncertima. Najpre u Americi, a od 2017. mogli smo ih videti i uživo ponovo i u Evropi. 

 
 
Videli smo ih i u ” Fabrici” u Novom Sadu i iskreno, nisam bio nešto baš zadovoljan svirkom. Ali, dobro, svako ima pravo na loš dan.
Godinu dana kasnije, 2018. izlazi im fenomenalan album ” Suck it” (pročitajte RECENZIJU istog) koji je bio baš veliko i kvalitetno iznenađenje.
Za sada poslednji studijski uradak je “Play That Rock n Roll” izdat 2020. godine. Planiraju svirke svuda po svetu pa i u našim krajevima, ali ih ometa pandemija Korone i “rolekoster” zabrana, novih pravila i odluka.   
Nadam se da ćemo se videti na nekom koncertu “Supersakersa” da zajedno kličemo u zdravlje rokenrol muzici.  
 
 
(Ovaj nešto izmenjen članak prvobitno je objavljen u HELLY CHERRY magazinu)
(Visited 244 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: