Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, odlazi na lečenje od zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch and Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995). Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rok rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta rok herojima, ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe kantri muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom kantri zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje Willie Nelson, svakako najveća živa kantri legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddieja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, u to vreme jednim od najvećih talenata kantri i vestern muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rok remek-delo bez kantri upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju dve pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
Tokom 2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings. Prvenac je živi kantri biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Popa. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar kantri i vestern muzike.
Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije i nazad, podiže ih na pijedestal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova koji sa istom lakoćom švira hard/hevi/pank rifove i honky-tonk kantri poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan to ne ume kao što umeju Supersuckers-i.
Bend se vraća na scenu 2014. godine kada izlazi „Get The Hell“ za Acetate Records. Sledeće godine za istog izdavača izlazi novi album „Holdin’ The Bag“ i Supersuckers se vraćaju koncertima. Najpre u Americi, a od 2017. mogli smo ih videti i uživo ponovo i u Evropi.
Leave a Reply