Tu je iskočio komšija Sebastian, dve godine stariji od mene, ali taman dovoljno da mi “uvali” par diskova sa novijom muzikom, koja se vrtela na MTV-u, i bila mi je poznata. Nu metal je danas pomalo iskarikirana kategorija, ali u to vreme je bio otelotvorenje nečeg previše komercijalnog (pošto su sve oči bile uprte u šugavi Limp Bizkit, kao najglasnije), iako će se kasnije iskristalisati bend koji je imao čudan naziv, System Of A Down, i još čudnije pesme, koje su me potpuno zbunile i očarale. Uspeli su da pokupe i prilično važne muzičke nagrade u to vreme. Kudrava glava Serja Tankiana, sačuvaj-bože frizura i “gotičarska” šminka Darona Malakiana i potpuno normalne figure Shave Odadjiana (uz ludu bradicu) i Johna Dolmayana su vrtoglavo iskakale na muzičkim kanalima, a ja sam se bukvalno krstio da nešto što liči na heavy metal sa čudnim ritmom, nekakvim istočnjačkim forama i glasnoćom koja je nervirala moju majku, ide usred dana na televiziji. Dok je samo ćale bio kući, imao sam svu slobodu da odvrnem TV na najjače, i kasnije kada se pojavio računar u kući, napunjen ćaletovim i mojim mp3kama, pohranjenim u zaseban folder. Prikupio sam desetak njihovih pesama i pojedine spotove od onih koji su imali Internet i vrteo ih do besvesti, uz KoRn (zbog kojih me majka skoro streljala kad me poslala da kupim majicu kratkih rukava) i Linkin Park. Da budem iskren, uopšte nisam shvatao suštinu njihovih pesama, kao i razlog zašto to sve rade, ali mi se ta čudnjikava, iščašena, distorzirana muzika svidela, jer se do tada nisam susreo sa nečim sličnim.
Sve to se dešavalo u toku neprilika koje sam imao u osnovnoj školi, kada sam kratko vreme, bio žrtva vršnjačkog nasilja, a upravo su mi System Of A Down i KoRn pomogli da prebrodim sve to. Nezdravu dozu agresije i fizički nedostatak snage sam nadomestio izrazito snažnom a opet ritmičnom, osećajnom muzikom, koja je bila predivno glasna. Zvuči bezveze, ali u mom slučaju, traume su izbledele vremenom, ali privrženost ovom zvuku je ostala. S druge strane, uz činjenicu da ih i moja žena rado sluša, prilično me obradovala vest da su se ponovo okupili, i da će nastupiti u Budimpešti 2020. godine, ali ne i u Srbiji, što je pomalo poražavajuće. Ako ništa, barem su mi dali razlog više da napišem tekst o tome šta mislim o njima.
Sad kad sam u zrelom dobu, mogu da pohvatam konce i odgonetnem zašto su me privukli, gledano prvenstveno sa muzičke, ali i uopšte umetničke strane, jer su neodvojive.
Što se muzike tiče, ni sada nisam siguran da li su oni idealni model ‘nu metala’, s obzirom na njihov tretman metala kao žanra, i jermenske korene, koji podrazumevaju prilično bogatu muzičku tradiciju. Unoseći elemente narodne jermenske muzike kao novinu na albumima “Mezmerize” i “Hypnotize“, dodatno su zbunili sve, od obožavatelja do kritičara, a s druge strane oslanjanje na “tradicionalni” zvuk heavy/thrash metala, uparen sa energijom HC bendova, virtuoznošću progresivnih rock/metal bendova (nećete me ubediti u suprotno), lomeći ga do sitnih detalja, osigurali su sebi mesto među zvezdama. Uspešno su izbegavali svako kategorisanje, a i dalje ga izbegavaju, što ih čini jednim od unikatnijih bendova od kad je rokenrola, uz Frank Zappu, na primer, kog su im odmah “prišili” kao uzora, iako su im Metallica, Slayer bliži, ali i Mr. Bungle, kog tek otkrivam.
Novi momenat koji me je, da kažem, ponovo uveo i široki svet heavy metala jeste njihova obrada Black Sabbatha, “Snowblind” koja zvuči onako kako bi trebalo da zvuči prerada pesme, da znaš da su od početka do kraja oni, uz odavanje šmek kumova heavy i doom metala kakvi su Sabbath. Njihovi riffovi su jedni od prvih koje sam pokušao da “skinem” na gitari, ali pored toga što sam tada imao samo akustaru, nije mi bilo jasno kako sviraju brzo, melodijski jednostavno, a opet dozlaboga teško i odakle im takav ton. To se prvenstveno odnosilo na “Prison Song“, zbog koje sam ludeo što nisam uspeo da provalim – kasnije sam naučio da postoje i drugi štimovi na gitari, a to mi kao samoukom gitaristi, i dalje amateru, nije tada padalo na pamet. Naučiću je jednog dana!
Njihov politički i društveni angažman mi i dalje nije toliko interesantan, ali je svakako nepobitan deo muzičkih ideja, koje služe prvenstveno osvešćivanju publike na ideologije i društvene pojave koje čine ovaj svet nemogućim za normalan život. Ističe se kritika SAD-a, na svim mogućim poljima, pa se ponekad zapitam, kako je moguće da su oni svo vreme ukazivali na greške sistema, i da je to samo zaboravljeno kao statistička greška, bez cenzure i da su svi ostali orijentisani samo na muziku, čak i u vreme kada su zabranili emitovanje pesme “Aerials” prilikom događaja u vezi napada 9/11. To je verovatno moguće samo u SADu, a tu se približavamo već opasnom polju primicanja geopolitike u umetnost, što mi je prilično mrska tema. Pored toga, tu su i teme sa kojima se nisam mnogo identifikovati, a to su droga, seks-skandali, malo kvalitetne sprdnje sa teorijama zavera, koji su veoma koncizno provučene kroz kvalitetnu poeziju.
Pored muzičkog i ideološkog aspekta, umetnička vizija koju su stvarali u spotovima je dostigla vrhunac u vizuelnim za pesme sa albuma “Mezmerize” / “Hypnotize” – pogledajte samo video uradak za naslovnu numeru i biće vam sve jasno. Ni ostalim spotovima ništa ne fali, jer su prepuni simbola, alegorija, i samo na prvi pogled izgledaju kao i svaki drugi MTV spot. Uz spotove, na omotima i bukletima original albuma su ostavljali tekstualne fragmente, gotovo esejističke prirode, kojim pokušavaju da dočaraju smisao pesama na albumu, stoga je to razlog više da se Tankianova i Malakionova lirika posmatra na višem, književnom nivou, ali je to tema za sebe. Samo pažljivo oslušnite sklopove rečenica, rime, energiju sa kojom Serj izvodi pesme, mada ni Daron ne zaostaje za njim – kada imate odličnu kombinaciju progresivne, retko autentične muzike i poetski sloj koji nije samo uzvikivanje parola, već podrazumeva malo “kopanja” u sebi i po literaturi, znajte da nisu uopšte za šalu.
Sada kad imate malo ličnije gledište na System Of A Down, preporučujem preslušavanje celokupne diskografije, to bar sada nije problem pronaći. Potrebno je strpljenje, ali će se isplatiti. Vrlo važna stvar: naslov ovog teksta nemojte tumačiti bukvalno, još manje u kontekstu toga što sam rekao šta sam proživeo, meni lično je mnogo bitnije da ljudi shvate koliko je muzika koju slušaš u najranjivijem periodu mladosti bitna. Naravno, tu je i urođena radoznalost i ljubav prema umetnosti koja se takođe uči i dolazi još ranije u detinjstvu. Ja sam zaista “žrtva” dobre i kvalitetne muzike, i to je neotuđivi deo mene kao čoveka i umetnika.
Leave a Reply