Oni koji slušaju hard rok, bluz i bugi sigurno znaju mnogo toga o bendu kakav je ZZ TOP. Oni koji slušaju druge pravce muzike, uglavnom se gnušaju trojice bradonja iz Teksasa. Put od bluz benda iz teksaške prašine do atrakcije muzičke industrije za bele Amerikance i one koji se tako osećaju i nazad bend je prošao za pola veka, tačnije ove godine je pedesetogodišnjica osnivanja grupe, pa je i to mali povod da na Dotkomu osvane tekst o najpoznatijim bradama rokenrola.
Billy Gibbons 1969.
Iako 50 godina ZZ Top ne menja članove grupe i po tome je najdugovečniji sastav u istoriji rokenrola, malo ljudi zna da je na početku ZZ TOP svirao u sastavu : Billy Gibbons, gitara i vokal, Lanier Greig, bas/organ i Dan Mitchell, bubnjevi. Ime bendu je nadenuo Gibons prvobitno nazvaši grupu ZZ King, kao omaž dvojici najdražih bluz gitarista, BB Kingu i ZZ Hilu, ali je vrlo brzo promenio ime u ZZ Top. Prvi singl “Salt Lick” / “Millers Farm” nije postigao baš nikakav uspeh pa su i basista i bubnjar brže-bolje napustili grupu da bi ih zamenili Billy Ethridge na bas gitari i Frank Beard na bubnjevima. Ethridge se zadržao cirka mesec dana pa je Beard predložio da ga zameni basista iz njegovog bivšeg benda American Blues, Dusty Hill. A ostalo je istorija…
…Pa, dobro, nije baš tako. Nije sve išlo glatko niti je ZZ Top odmah postao slavan iI čuven bend. Prvi koncert u toj postavi održali su 10. februara 1970. u Bimontu (Teksas) pred pedesetak gledalaca, iako ih je i tu primetio vlasnik male izdavačke kuće, London Records i ponudio im ugovor. Za London Records su i izdali prvi album “”ZZ Tops First Album” na kojem su se izdvojile “Brown Sugar” i “Backdoor Love Affair” iako su na singl išle pesme “(Somebody Else Been) Shakin’ Your Tree” i “Neighbor, Neighbor” ali nisu naišle na dobar odziv publike.
“ Rio Grande Mud” koji je izašao u aprilu 1972. stidljivo je ušao na Bilbordovu Top listu (na 104. Mesto) koja je tih godina bila pokazatelj koliko neki bend vredi, a singl “ Francine” na 69. mesto singlova. Jedna druga pesma sa te ploče meni je postala jedna od najomiljenijih pa slobodno mogu da kažem da mi je “ Just Got Paid” sigurno u TOP50 pesama ikada. Konstantne svirke po teksaškim barovima i klubovima donele su im status lokalne koncertne atrakcije, ali to Gibonsu i drugovima nije bilo dovoljno.
Dobro poznati riff kojim počinje pesma “ La Grange” doneo je veću popularnost bendu, ubacio grupu u gornju polovinu Top lista, a sam album “ Tres Hombres” je došao do osme pozicije Bilbordove liste. Promoteri i organizatori koncerata su sve učestalije počeli da zovu bend i ZZ Top je 1974. godine odsvirao turneju po SAD na kojem su gotovo svi koncerti bili rasprodati. Već pomenuta, “ La Grange”, “Waitin For The Bus”, “ Jesus Just Left The Chicago” i naročito “ Beer Drinkers & Hell Raisers” postale su hitovi i neizostavni deo njihove koncertne plejliste čak i u današnje vreme.
Sledio je “ Fandango”, album na kojem je A strana bila snimljena uživo na već pomenutoj rasprodatoj turneji (na koncertu u Nju Orleansu 12. Aprila 1974.), a na B strani je snimljeno šest novih pesama od kojih su “ Tush” i “ Blue Jeans Blues” kao pesme na prvom singlu sa ploče momentalno postale hitovi. Nešto kasnije svoje mesto na radio stanicama i koncertima našle su i “Heard It On The X”, “Mexican Blackbird” i “Nasty Dogs & Funky Kings”.
Album “ Tejas” koji je izašao krajem 1976. bio je po sopstvenom priznanju Bilija Gibonsa “prelazna ploča sa dosta eksperimenata u zvuku” i iako je solidno prodavana, više po inerciji nego po kvalitetu, nije iznedrila neke pesme koje su ostavile veći trag u opusu benda. To je bila i poslednja ploča snimljena za London Records. Usledila je promotivna turneja za “ Tejas” nazvana “Worldwide Texas” (inače, sa tom turnejom ZZ Top je oborio rekord u broju prodatih ulaznica u SAD, koji su do tada držali Bitlsi) sa sve zvečarkama, bizonima, kaktusima i niskim rastinjem na sceni, na kojoj je došlo i do nekih trzavica u grupi, pa su sva trojica odlučila da bi najbolje bilo da se odmore jedni od drugih nekoliko meseci.
Pauza je trajala skoro dve godine, ali je to “ bila dobra odluka za bend”, kako je u jednom intervjuu rekao Dasti Hil. Napunili su baterije, zvanično odlučili da ne skraćuju brade (Gibons i Hil), potpisali ugovor sa major labelom kakav je Warner Bros. , značajno promenili zvuk, smanjili uticaj bluza na strukturu pesama, modernizovali produkciju i donekle prihvatili muzičke trendove na granici dve decenije. “ Deguello”, njihov šesti album, izašao je krajem 1979. godine i doneo dva velika hita “I Thank You” i “ Cheap Sunglasses” koji su pokazali kojim putem će bend ubuduće ići. Ta odluka je razljutila neke stare poklonike, neke konzervativne ljubitelje bluza udaljila od benda, ali je zato ZZ Top zadobio neke nove fanove, klince koji su više slušali rock muziku. Uspeh “Deguella” je prvi put odveo grupu na turneju po Evropi koja je prošla prilično uspešno, na šta nas podseća snimak izdat na VHS kaseti sa svirke u Zapadnoj Nemačkoj, “Live In Rockpalast”.
“El Loco” je dve godine kasnije doneo solidnu kolekciju simpatičnih pesama, ali ništa više od toga. “Hitići” su bili ” Tube Snake Boogie“,”Pearl Necklace” i prelepa balada “Leila“.
Sledeći album, izašao u martu 1983. doneo je ogroman uspeh, ušavši direktno na deset najznačajnijih Top lista širom sveta, iznedrivši pet singlova na visokim pozicijama i prodavši se na kraju u nezamislivih 10 miliona primeraka (broj je do sada premašio cifru od 15 miliona prodatih albuma). MTV je zdušno pomogao na popularnosti grupe jer je do besvesti puštao spotove za pesme “Gimme All Your Lovin”, “Sharp Dressed Man” i “Legs” , a novi “sintetički” zvuk ZZ Topa odzvanjao je radio stanicama širom sveta. Bio je to planetarni uspeh “Eliminatora”. Popularni automobil “Eliminator” koji je bio zaštitini znak albuma i cele turneje ( više nego uspešne) je ustvari “nabudženi” Ford iz 1933. godine , vlasništvo Bilija Gibonsa koji ga je sredio u “Hot Rod” fazonu.
“ Afterburner”, snimljen dve godine kasnije, bio je suva replika “ Eliminatora”, čista kopija najprodavanijeg albuma u karijeri ZZ Top-a i iako je doneo i neka prva mesta na listama širom sveta kritika ga je zasluženo napljuvala. Prodat je u upola manje primeraka nego prethodnik, ali se i dalje spotovi ZZ Top-a nisu skidali sa MTV-ja. Promotivna turneja je trajala čak 15 meseci tokom koje su obišli Severnu Ameriku, Evropu, Aziju i Australiju. Nastupali su samo po velikim koncertnim arenama i stadionima, a najveći broj gledalaca bio je u Ouklendu, na Novom Zelandu, više od 70 hiljada posetilaca.
U oktobru 1990. godine, izašao je “Recycler”, treći i poslednji album koji su po ugovoru trebali da snime za Warner Bros. Verovatno umorni od “ sintetičkog “ zvuka, Gibons, Hil i Berd su se donekle vratili korenima, ali ne sasvim. I dalje je sterilna produkcija kvarila ugođaj, a sama atmosfera albuma nikako nije mogla da se poredi sa pločama iz sedamdesetih. I pored toga, na albumu ima nekoliko sasvim pristojnih pesama koje podsećaju na “ stari ZZ Top” kao što su “My Heads in Mississippi”, “Concrete And Steel” i “Decision Or Collision”. Učestvovali su i u snimanju filma “ Back To The Future III” gde su glumili “hillbilly” bandu i svirali pesmu “Doubleback” u country verziji. Originalna verzija pesme ide na kraju filma.
Sledeće godine jedan nemio događaj je duboko potresao članove benda i njihovog tima. Naime, žena njihovog dugogodišnjeg producenta i može se reći, faktički, četvrtog člana grupe, Bila Hama je kidnapovana i ubijena. Ubica je uhvaćen i osuđen na smrtnu kaznu. Taj događaj je uslovio da sledeći album, “Antenna” izađe tek tri godine kasnije. U međuvremenu ZZ Top su potpisali za “RCA” i svečano odlučili da se vrate bluz-rok korenima, ali to obećanje nisu sasvim ispunili na jedanaestoj ploči po redu. Album je imao jedan No. 1 hit, “Pincushion” i dve još polupopularne pesme, “ Breakaway” i “Girl In A T-shirt”, ali nije zadovoljio ni kritiku ni publiku, a nije im vratio ni stare fanove koji su očajnički tražili da se bend vrati svom zvuku sa početka karijere.
I “Rhythmeen” iz 1996. godine je bio na pola puta. Ni tamo – ni vamo. ZZ Top je i dalje živeo na staroj slavi, a nove pesme nikako nisu uspevale da nađu put do slušalaca, top lista i radio stanica. Nije da nisu puštane, ali jednostavno, nisu bile dovoljno dobre da ostave neki značajniji trag.
Na tridesetogodišnjicu rada grupe, 1999. godine izašao je sigurno najlošiji album , “XXX” koji je bio aposlutna propast. Kritika se obrušila na ZZ Top kao lešinari na truplo umirućeg konja u teksaškoj preriji, a publika je listom okrenula leđa bendu pa je i promotivna turneja prošlo prilično loše. Na to se nadovezao i hepatitis C koji je dijagnostifikovan basisti Dastiju Hilu pa su neki koncerti bili otkazani zbog lečenja.
“Mescalero” iz 2003. godine je konačno bio potpuni otklon od “sintetičkog zvuka” i sterilne produkcije. Nativnom boogie-rock zvuku, ZZ Top je ponovo dodao bluz elemente, ali je ovaj put ekperimentisao i sa country i tex-mex zvukom (ili Tejano kako ga mnogi zovu). Upotreba instrumenata kao što su pedal-stil gitara, harmonika i marimba obogatili su zvuk i konačno obradovali neke ljubitelje starog ZZ Top-a. Iako nije napravio veći komercijalni uspeh, album je bio podloga za vrlo uspešnu turneju po Americi i Evropi nazvanu “ Beer Drinkers And Hell Raizers Tour” na koju su išli sa Tedom Njudžentom i Keni Vejn Šepardom .
Nekoliko godina kasnije posetili su i Srbiju, kada su 18. oktobra 2009. održali ne baš koncert za pamćenje u ne baš rasprodatoj Areni, ali o tom neki drugi put.
Za sada poslednja ploča grupe, petnaesta studijska, je “ La Futura” izašla 2012. godine. Kritika ju je ocenila kao “fresh, vital roadhouse blues”, a publika je sa nestrpljenjem dočekala pravi povratak korenima. Izvrsnih deset pesama u starom maniru, trajanja četrdesetak minuta, obradovale su sve poštovaoce hitova kao što su “Tush”, “La Grange” ili “Francine”. Istina, nove pesme nisu možda bile tog kvaliteta, ali je album prilično dobro prodavan širom sveta i koncerti su bili odlično posećeni i mahom rasprodati. Kao najveći hit izdvojila se “I Gotsta Get Paid” (svojevrsna bizarna obrada hip-hop pesme “25 Lighters” teksaškog repera DJ DMD). Najveći kompliment im je dao recenzent albuma za “AllMusic” onlajn muzičku bazu podataka “ ZZ Top ponovo liči na sebe”.
U međuvremenu je Billy Gibbons snimio dva sasvim solidna albuma “Perfectamundo” i “ Big Bad Blues” koji nisu prošli sasvim nezapaženo u sveopštoj hiperprodukciji. Inače, dobro se zna da je Bili kolekcionar vintage gitara i da poseduje više od 100 komada. Često umesto trzalice koristi novčić od jednog meksičkog pezosa.
ZZ Top su i dalje koncertno aktivni, za sledeću godinu najavljuju novi album, ali godine neumitno prolaze, sva tri člana su već u poznim godinama (svi su rođeni 1949.) i pitanje je koliko će još ovaj veliki bend trajati. Mišljenja o samom bendu su uvek bila podeljena, pa će i ovaj članak verovatno izazvati oprečna mišljenja, ali meni će i dalje neki albumi i neke pesme “najpoznatijih bradonja rokenrola” ostati omiljeni i neizostavni deo mojih plejlista.
Leave a Reply