Моја породица – моја слобода

Лежим у кревету и гледам испуцани плафон. Медицинска сестра је поред мене и управо се спрема да ми убоде иглу у вену. Ово је, већ ко зна која, терапија коју треба да примим путем инфузије. Очи ми се склапају, чујем воду како капље из славине и жамор остале деце која заједно са мном бораве у болници. Док игла пробада моју кожу претварам се као да то није ништа. У својим мислима бежим на сигурно и лепо место. Не верујем да је било ко приметио, али мене више није било ту. Била сам у свом дому ,са својом вољеном породицом.

Тата је високо скочио и бацио лопту право у кош. Бата и ја смо се смејали и борили се, ко ће пре ухватити лопту. Ха, овај пут сам то била ја! Иако су ми образи горели и кап зноја упала у око, чврсто сам држала ту тешко освојену лопту. Укипила сам се. Сву пажњу сам усмерила на кош, док ми је срце лупало као да ће да искочи из груди. Скочила сам и лопта је упала у кош! Јупи! Повикала сам и почела да трчим кроз двориште раширених руку, као грлица која слободно лети кроз небо. Подигла сам поглед и видела широки осмех на мамином лицу, која је цео овај догађај забележила камером са терасе. Изненада сам осетила додир по руци. Помислила сам да је моја керуша Худа опет донела канап , и да ме зове да се играмо. То ради сваки пут када смо у дворишту. Међутим, дочекало ме је изнанађење. Отворила сам очи и видела црну, омању, лепу жену, али обучену у бело. Топлим гласом ми је рекла да је завршила и да могу да устанем. Иако ме је туга обузела и ја сам њој упутила осмех. Док сам устајала из ходника сам чула познате гласове. Први је у собу ушао бата, а одмах за њим и мама и тата. Не постоје речи које би могле описати моју радост. Загрлила сам их снажно. Није битно где се налазиш и шта радиш докле год је твоја породица уз тебе. Тог момента цео свет је био мој.