Устани, Србијо !

Србија стоји, Србија гори;
Прошлост моћна, будућност расута;
Шта ли би, а шта не;
Историја се створи за трен ока;
А о историји већ;
Кад говорити морамо;
Казујемо ли о њој;
К’о да гледамо кроз очи наших предака;
Или кроз нама стране очи?
Непознате, непријатељске, туђе;
Чији поглед све изобличи;
И свет и природу па и људе саме;
Како ли гледамо, како ли не плачемо;
Но људи где су нестали?
Где ли је народ пошао?
А где је народ отишао?
Сакрио ли се, иза лажних имена и звања;
Или је пак побегао од лажнога срама;
Срама – јесте;
Срам није ли охоле што нам краду сјај;
Срам није ли туђе што својатају наше;
Срам није ли наше што терају своје што испред су времена свачијег;
Устани Србијо;
К’о што некад си стајала поносито и снажно;
Пробуди се сада после вековног сна и спаси нас од овога јада;
Још увек смо живи;
Још увек имамо борбеног духа;
Покажи нам да можемо стајати опет као једно;
Покажи и уједини нас;
Устани Србијо и освести се;
За боље сутра;
За ведрија јутра.

Емилија Крстић, 2/3

Гимназија “Јован Јовановић Змај”, Нови Сад