Božić

piše: Nenad Milenković Panić

Ne boj se, danas sam dobro.

Obukli ste Crveno, sve troje.

Stric se konačno isprsio , bio je fin i sve

Deda je sebi kupio tortu i sveće

Da ih sa unucima , iz tri pluća zagasi

Za prvi rođendan ikada proslavljen, kaže…

Je li moguće? O takvim stvarima se ne laže

Baba se povukla u odaje

U El Dorado međ usevima osušenog duvana

Dok vuče kist bojama fovizma

U plesu sa kataraktom , nervozno prebira

Po šperploči i platnu naličja večite devojčice

Gubi se u mislima dima, dima mislima

Misli: “Nije se snašao” –

Briga joj nagriza lice

Dečak je naučio nova slova tuđeg pisma

Njima je izvajao imena braće i sestara

Nanizao ih bez reda : Prvo On, razume se

Pa Mudrost, Svetac, Srce leta – lubenice,

Za kraj ime loknice, golicave zvezdice

Onda se glasno smejao svetu u lice.

Na stolu je skromni udeo napuštene brazde

Bez ruku da je miluju,

Što jednako rađa: Pita od jabuke

Jablanke i suvog voća

Pasulj i vlati izniklog žita iz čaše

Orasi , smokve i urme

Pod stolom je crni štenac, putnik namernik

Treće čedo, čuvar, namesnik i saveznik

Mačke lenjo žmirkaju

Repovima crtaju nanose mirisa mesa

Iz kuhinje, iz zlatnog rudnika

U zlatnoj činiji dečije šake, viti prsti

Debeli dlanovi odraslih

Šnit zemlje i bljesak naličja kovanice

Nemi ožiljak na ovalnom licu česnice

Kosa ti opet bez pitanja pravi uvojke

Otima se svetlu i beži u zift crnu

Ramena su ti gola iako mnogo nose

Na njima nema tragova tereta

Samo u očima

U titraju rose

Danas smo dobro, ne boj se.