Cvet u tami - Mirjana Đan

Mirjanu Đan je na uglu Dunavske ulice u Novom Sadu, baš tu, kod gradske biblioteke, jedno popodne ovog novembra ugledao Kupro Objektiv Naš – Goran Kuprešak, i iako među malobrojnima, ipak sa istančanim sluhom za talenat, zamolio ju je za malo vremena. Ubrzo su naš saradnik i dama koja recituje prolaznicima u jednom od novosadskih kafea započeli razgovor. O tome kako i u „tami nikne divan cvet“…

G.Kuprešak : Za početak bih te zamolio da „izađeš iz senke“ i predstaviš nam se.

Mirjana Đ. : Rođena sam i odrasla u Novom Sadu, na Limanu. Tu sam i završila jedan deo školovanja. Studirala sam FTN i onda sam otišla na prijemni gde sam mogla, I rekla sam ako ne upišem ove godine vraćam se Fakultetu Tehničkih Nauka. I kad sam upisala u Sarajevu, gde mi se mnogo dopalo i prvi put sam tamo bila, 2010. godine, grad mi se dopao. Energija. Promena. Različitosti kulture. Odlučila sam da ostanem i kod Miralema Zubčevića sam studirala i završila kod Elvira Brale, pauzirala zatim jednu godinu, jer sam ostala sama na klasi !? To je bio izniman slučaj u istoriji Balkanskih akademija da se to desilo sa studentom. Moje kolege su obnovile i jednu godinu sam završila sama i onda sam odlučila da pauziram kako bih mogla da radim sa grupom. Za mene gluma nema smisla van grupe. Prosto nisam taj tip.

G.Kuprešak : I kako te navela poezija i gluma na ulicu? Kako se TO desilo.. ?

Mirjana Đ. : Iskreno prvo sam pokušala da nađem posao u Srbiji, ali želela sam ispočetka da ostanem u Bosni. Međutim, problem je bio što nemam bosansko državljanstvo i automatski nemam pravo na biro, na neke konkurse, pa onda sam se vratila tamo gde imam državljanstvo. Međutim! Ovde su mi se ljudi samo smejali. U državnim institucijama su me stalno podsećali o zabrani zapošljavanja iz 2013 koja je aktivna za čitav javni sektor osim za sudstvo i ministarstvo. Osam godina sam kroz život konobarisala i nekako sam odustala od ideje da na taj način preživljavam, radeći neki posao za koji sam prekvalifikovana, bilo koji, nisam htela jer to mogu da radim bilo gde na ovoj planeti – da odem i da preživljavam! Imala sam poriv da se zaista bavim onim za šta sam se školovala. Onome što verujem. I da ponudim ovom gradu, ili bilo kom drugom, nešto drugačije, nešto što mislim da fali u ovom vremenu u kojem živimo. Nešto različitog dijapazona od sadržaja kojim smo filovani sa strane televizije i drugih medija. I što bi rekao Pol Valeri : „ Često je očaj – moje pozorište.“ I iz tog nekog stanja ne znajući šta da radim sa sobom, došla sam na ideju da ponudim nešto što mi je blisko. U Sarajevu sam govorila poeziju na „Sarajevskim jutrima poezije“, jednom nedeljno, isto volonterski. I ceo život čitam i volim poeziju. Kada sam se raspitivala u gradskoj biblioteci, rekli su mi da od svih žanrova je poezija nešto što se najmanje izdaje iz biblioteke. Želela sam nekako da ljudima vratim taj duh. Da ih podsetim na stvari koje su čitali u čitankama, za neke sa kojima se ne susreću ili nemaju vremena da se osvrnu na njih.

G.Kuprešak: Kakve su reakcije ljudi?

Mirjana Đ. : Mogu vam reći da sam prilično iznenađena. Vrlo često me pitaju ko je Tin Ujević ?! Pitali su me pre neki dan : „ Ko je bila Milena Pavlović-Barili ?“ Ja sam naravno uvek spremna da odgovorim i kažem nešto o životu i radu čoveka kojeg predstavljam taj dan, ali sam prilično iznenađena koliko ljudi nisu svesni nekih veličina sa ovih prostora, iz njihovog najbližeg okruženja.

G.Kuprešak: Kada si započela svoju „misiju u Dunavskoj“ ?

Mirjana Đ. : Od 21. Marta ove godine. Počela sam na svetski dan poezije. Početkom marta sam počela razmišljam o tome i upravo je to bio povod. Dugo sam razmišljala kako to da uradim, jer nikada ranije nisam radila ulični performans. Puno je drugačiji vid komunikacije sa publikom nego u pozorištu, ili u nekom mediju u kom sam se okušala ili kojem sam vična i nekako sam odabrala da to bude baš taj dan koji će i meni pomoći da se odvažim i izađem na ulicu i okušam u tome. I mogu vam reći da mi se mnogo dopalo.

G.Kuprešak: Da li misliš na to kako ljudi reaguju na stihove ili nešto treće?

Mirjana Đ. : Pa i jedno i drugo. Recimo ono što mogu da primetim da ljudi namenski dolaze u pozorište, galerije, muzeje… Očekuju da se taj dan upuste u neku kulturnu ili zabavnu, nažalost sad sadržinu. A ovde se ljudi susreću sa nečim a nisu to očekivali. Ja to nisam imala na umu kada sam počinjala, čak i stranci mi prilaze i kažu da nikada nisu videli nekoga da to radi, naročito se turisti interesuju iako ne razumeju srpski jezik, šta ja to radim? Nekada recimo kad čitam italijanskog pesnika, a prolaze turisti Italijani koji prepoznaju fotografiju, ili ime na koricama knjige.Dantea, recimo, kog volim da čitam, budu oduševljeni jer neko čita njihovog velikog pesnika, javno u nekoj drugoj zemlji koju su slučajno došli da posete. Uglavnom, na ulici su ljudi iznenađeni time, samim tim različito i reaguju. Ali onaj feedback koji dobijam su jako lepi i pozitivni komentari. Zaista sam zahvalna ljudima koji imaju potrebu da priđu, da me zagrle, da mi kažu nešto, napišu neku porukicu i ubace u šešir. To je najbolji način da osetim taj feedback o tome šta ja to radim dok to radim u nekom drugom čoveku. Tako da sam uvek uzbuđena što se tiče tog uličnog performansa ili ako mogu da ga nazovem, teatra, u kome je slobodna komunikacija na koju sam navikla potupno drugačija, u smislu da uvek moram da obratim pažnju da li ljudi koji su odlučili da stanu i da me slušaju, i čuju, a nisu samo u prolazu, da li žele neki direktni kontakt? Očima? Da li žele da im direktno uputim pesmu ili da se pravim da ne postoje? Ili žele da ostanu u nekom svom svetu gde samo žele da čuju stihove… Tako da je sa te strane meni kao izvođaču jako zanimljivo. Da pratim reakcije ljudi , da odaberem kad ću koju pesmu odabrati da pročitam na licu mesta. Naravno dosta dece želi da me sluša ako se nalaze u blizini. Izbegavam neke, takoreći „teške“ teme, mračne pesme o smrti. Nađem neke pesme koje bi i deci bile prijemčive. Koje govore o prirodi, rađanju, životu. Nađem neku jednostavniju formu da im prenesem nešto. Tako da je sa te strane meni to vrlo uzbudljivo.

Mirjana Đan

G.Kuprešak: Kaži mi nešto malo više o toj grupi koju si pomenula. Šta vi pokušavate sa tim predstavama i kakve su one?

Mirjana Đ. : Recimo da pokušavamo da se bavimo pozorištem nezavisno od bilo koje institucije i audicija kojih praktično nema, zbog svega ovog što se dešava, radim sa studentima Novosadske Akademije iako nisam tu studirala, oduševljena sam njima i njihovim pozorištem, i smatram po onome što sam videla do sad od kako sam se vratila u Srbiju, da je za mene to jedno od najlepših i najperspektivnijih pozorišta. Vidim da u njemu rade ljudi i iz „Promene“, to je pozorište koje vode sami studenti bez ikakvog upliva birokratije i profesora. Imaju odrešene ruke i međusobno se sami organizuju, čak generacijski smenjuju, što je predivno videti. Da stariji koji nisu više aktivni pomažu projekat i da su uvek aktivni oni koji vole pozorište. Što je, opet kažem, lepo videti, jer nažalost, kod nas glumci ne dobijaju priike do određenog broja godina i onda kao da žele da nadoknade sve ono što nisu mogli igrati u godinama kada su bili „zakinuti“. Jako je lepo videti da neko razmišlja na taj način jer to daje prostor mladim ljudima, koji tek počinju da ulaze u ovaj teatarski svet. A ne bih sad pričala puno o predstavi jer će to biti diplomski rad jenog studenta režije, ali mislim da je jako važno da se ljudi okupljaju i rade ono što vole i ono u šta veruju ono čime u pozorišu žele da se bave da otkrivaju, u sebi kao u čoveku, i da to prenesu drugim ljudima a bez da podležu nekoj opštoj situaciji koja nije povoljna i da rade predstave samo da bi repertoar prodali, jer čovek onda odvlači samog sebe od onoga čime zaista želi da se bavi.

G.Kuprešak: Kakva je tvoja uloga u tom projektu?

Mirjana Đ. : Pa moja uloga je tu aktivna, to je kao što rekoh diplomski rad jednog studenta i ne znam koliko bih smela i da pričam o tome. Mada sam uvek raspoložena za priču o pozorištu.

G.Kuprešak: Pišeš li nešto?

Mirjana Đ. : Ne, ne pišem. Koristim pisanje u poslu, u dramaturgiji dok istražujem. Mislim da glumac treba da bude obrazovan u svakom segmentu. Da se razume i u režiju i dramaturgiju, produkciju. Jer je jedino tako potpuno scensko biće koje se bavi prvenstveno bavi svojim poslom, ali treba da ga zna, da ga prenese i da obraća pažnju na celu tu organizaciju čije je on deo, i da može da razume svaki segment toga šta je pozorište a ne da isključivo samo ono čime se on predstavlja odnosno iskazuje.

G.Kuprešak: Reci mi šta najviše voliš da čitaš od poezije kad se obraćaš ljudima?

Mirjana Đ. : Mislim da čovek koji voli umetnost , da mu je jako teško da izabere šta mu je omiljeno, knjigu, pesmu, ili film. Ja sad recimo mogu da nabrojim deset pesnika kojima sam fascinirana a koji su potpuno različiti. Od Majakovskog, Tina Ujevića, Volt Vitmena… To su pesme iz potpuno različitih zemalja , epoha, kultura ali uživam podjednako u njihovom delu. A što se tiče nastupa na ulici , nastojim da budem kao medij između mene i onoga ko sluša. Da poezija dobije puno značenje u onome ko čita, u ovome slučaju u onome ko sluša. Naravno da iza svega toga stojim ja i neka moja interpretacija.Trudim se da donesem čistu reč ljudima koju će oni shvatiti i prihvatiti na način koji takvima odgovara u meri koliko su emotivno otvoreni u želji da nešto prime, da nešto čuju, reč, koja će da dopre do njih.Baš zbog vremena u kom živimo mislim da je to važno. Nažalost ako mogu da dijagnosticiram – okruženi smo uglavnom mračnim i jeftino zabavnim sadržajem. Meni nisu jasni ljudi koji se bave medijima i kulturom na neki način nisu svesni kako oni diktiraju taj trend – šta će ljudi da traže i da će prirodno početi postovećivati se sa nečim, s’čim su stalno u okruženju. A to je po meni, nažalost, program niskog etičkog i moralnog sadržaja i crna hronika. Ne mislim da čovek današnjice ne treba da bude svestan šta se dešava u čitavom svetu, ali čovek današnjice nema vremena da se pita o sebi, što misli da je bitno za svakog čoveka i što mu poezija omogućava. Brodski je jednom rekao za poeziju da je to naš prirodni evolutivni lanac. Da narod bez poezije, deli narod. Ja se sa tim potuno slažem i mislim da kroz poeziju čovek može da se podseti da treba sa vremena na vreme da sebe preispituje o samom sebi, o životu, svetu. Da se približi što više sam sebi a ne da se bavi samo onim što mu je servirano u okruženju. Da samo na taj način može i da postane i da opstane, ako tako mogu da se izrazim.

G.Kuprešak: Da li bi za kraj ovog intervjua želela da kažeš nešto lično?

Mirjana Đ. : Mnogo puta su me intervjuisali, i za TV, portale… I postoji jedna stvar koju volim da potenciram: Želim da ohrabrim sve one, i stare i mlađe da se bave onim čime žele da se bave. Na umetničkom i obrazovnom nivou na kom su trenutno, što mogu da ponude ovom narodu, da ne podležu trendovima, da ne traže način da kroz umetnost dođu do lakog novca i do lake zarade. Da se ne boje života. Da se ne boje da će zarad preživljavanja sebe i svoje porodice rade stvari koje ne žele. Želim da im kažem da s’onim što vole i umeju, znaju, ili su do sad naučili i razvili kod sebe – mogu sa tim da priđu narodu. Želela bih svakog da okrepim da uzme stvar u svoje ruke i da se zaista bori za ono u šta veruje. Napraviću jedno ružno poređenje sad, na primer u ratu, nije krivac samo onaj koji je bombu pustio na narod, nego jednako udela ima onaj koji je bombu dizajnirao, pravio, transportovao… Tako ni svaki čovek ne može da se ogradi da je to sa tim da je to samo posao i posle s’tim da „ako neću ja to će uraditi neko drugi“, svaki čovek može da se ogradi. Volela bih da ohrabrim ljude da – hajde da to ne budemo mi. Možda sam napravila ružnu paralelu, ali bomba nikada nije napravljena za dobrobit nečega, uvek je sa namerom da se nešto uništi, da se nešto satre. Tako da ne mogu da snose odgovornost samo oni koji su pritisnuli dugme u avionu ili odakle god, i pustili je… Baš zato mislim da je umetnost i oružje i oruđe na jedan potuno drugačiji, lep način…

G.Kuprešak: Hvala ti na divnom razgovoru i pozitivnoj poruci koju šalješ. Može li jedan stih za kraj ?

Mirjana Đ. : Hvala i vama. Pa evo, samo početak jedne pesme Tina Ujevića…