Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Život

Da li si i ti Hikikomori?!

 

Da li i dalje verujete da u računaru postoje virusi koji su samo programi napravljeni da određenim ljudima donesu novac i vama zagorčaju rad na računaru? Da, postoje. I mnogo drugačijih oblika. Ali ovaj… Ovaj koji su prvo otkrile tehnološki najnaprednije zemlje je već odavno tu. On je svuda gde postoji “mreža”… Hikikomori* – alfa i omega tajne strane napretka.

Generacije koje su postale adolescenti i punoletne osobe 21. veka, na svim poljima ljudskog razvoja prestizala je brzina razvijanja tehnike i naučnih dostignuća. Mnoge uticajne grupe i pojedinci su pokušavali, u više navrata, na mnogo načina da skrenu pažnju svetskih centara moći na pojave instant života i posledice koje ostavlja po društvo, sa manje ili još manje uspeha. Ove generacije koje su preko noći, takoreći,  digitalizovane,  preskočile su sve barijere između komunikacije, informacija, eksponiranja, kupovine, socijalnog i društvenog angažmana, moralnih i jezičkih prepreka; samim tim znanje koje stiču učenjem na “klik” im ne predstavlja nikakav problem. Čak i obični poslovi za koje nije potrebna nikakva moderna tehnologija, mogu da se nauče preko interneta. Po Srbiji ide poskočica – „Ko nema u vugla – ima na gugla“. Šta nam ovo kaže?

Međutim, koliko god sve izgledalo moćnije, naprednije, povezanije – čini se da ljudi nikada nisu bili više otuđeni jedni od drugih. Okrenite se oko sebe. Ovo čitate u nekoj prostoriji na računaru ili tabletu, telefonu ili nekom drugom gedžetu. Ili ste u javnom prevozu, ili prekraćujete vreme čekajući nekog ili nešto. Ako ste samo u ovoj prvoj skupini generacije 21. veka, onda ste sve bliži tome da postanete Hikikomori.

Da ipak malo razjasnim. Dakle, Japanci su, a ko bi drugi, devedesetih godina 20. veka napravili par eksperimenata, gde su otkrili da je sve više mladih nezainteresovano da se bilo kako uključi u zajednicu. Njihov koeficijent inteligencije ovde nije igrao nikakvu ulogu, kao ni to iz kog su socijalnog staleža niti da li su pripadali uzornim ili problematičnim grupama. Tako da obrazac nije ustanovljen. Zaključili su samo da se pojedinac povlači iz života zajednice, u nekim slučajevima i porodica biva isključena, pa se njegov život počinje svoditi na prostor u kom boravi, bilo da je to stan ili samo jedna prostorija. Ono malo kontakata što preostaje sa svetom svodi se na osnovne fiziološke potrebe ili nabavljanje određenih potrepština, a i to najčešće putem direktne porudžbine, bez napuštanja zone boravka. Dan menja za noć – noć menja za dan. Jedina veza koja ostaje sa spoljašnim svetom svede se na internet. Dakle, ovo su ustanovili ’90. Je l’ neko svestan koliko je vremena prošlo od tad? U međuvremenu Hikikomori sindrom se u poslednje tri decenije pretvorio u socijalni problem, koji je zahvatio skoro celu planetu bacajući akcenat na adolescente sa starog kontinenta i porast onih koji sve više pokazuju simptome ovog poremećaja. Moderna psihijatrija za sad samo nagađa tapkajući u mraku i baratajući činjenicama da osobe koje su postale Hikikomori često padaju u depresiju, koja može da bude i prethodnica svemu; prati ih anksioznost, gubitak apetita. Nije uopšte bitno da li je osoba koja pati od ovih simptoma pre toga imala mentalnih problema ili ne, mada, naravno, da veće šanse imaju osobe sa mentalnim smetnjama ili fizičkim defektima. Ali to nije pravilo. Zato se na ovo ne gleda kao na oboljenje, već kao na sociološki fenomen koji pogađa pojedince. Da li je zaista tako? Samo u Japanu je u ovom momentu zabeleženo preko milion ovakvih „fenomena“. Fenomena? Hmmm …

Sad se slobodno zamislite koliko ovakvih osoba već poznajete? Ili ste to, možda, upravo vi?

foto : Ella Bromblin

Da bi shvatili uzrok ovakvog ponašanja, Japanci su se vratili na izvor problema. Da nisu, ne bi ga ni razumeli. Kao što mi ne razumemo da gomila biva frustrirana što ove godine neće staviti na društvene mreže fotke sa godišnjih odmora, putovanja, novih stvari, niti sliku u toplesu na kojoj izgledaju kao njihovi omiljeni filmski heroji, dok gledaju savršene slike ljudi koje i ne poznaju u realnom životu. Ili ih mi savršenima činimo samo u svojoj glavi? Kako god, doktori sa Univerziteta Nagoja su nazvali ovo javljanjem simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. On se manifestuje užasnim padom samopouzdanja osobe koja ima ove simptome. Ona izbegava svaki vid takmičenja, odustaje lako od svojih ciljeva na kojima je vredno i čak godinama radila. Sve to čine svesni posledica koje im donose frustraciju i nezadovoljstvo, jer ne mogu da održe virtuelnu sliku koju su stvorili o sebi, pošto se osećaju obaveznim da budu savršeni, kao da to okolina od njih traži, samo zato jer su sebi postavili limite ideala stvorene uticajem okoline. Vremenom nezadovoljstvo, depresija i frustracija rastu jer se slika koju su stvorili sve više udaljava od realnosti, što dovodi do samo još većeg povlačenja u sebe. Na kraju prestaje gotovo svaki kontakt sa okolinom, čak i na  društvenim mrežama , kako bi što duže zadržali pozitivno mišljenje o sebi.  Počinju da izbegavaju razgovore o sebi, svojim životnim ciljevima, planovima jer ih sve to samo vraća u realnost iz koje „uspešno“ beže. Nažalost, neretko osobe sa ovakvim problemom, ili „fenomenom“, imaju podršku roditelja koji veruju da i dalje postoji način da njihova deca napreduju u životu i da će im omogućena tehnologija samo olakšati trnoviti put ka osamostaljenju. Kakva greška … Roditeljska. Ko od vas nije grešku napravio, pa premoren dao detetu telefon da se igra sat vremena samo da „tata/mama, malo odmori“? Da ne ulazimo u detalje kako mi ovde po tom pitanju vaspitavamo svoju decu. Govorimo njima da su nevaspitani, a mi smo nedisciplinovani i neinformisani svojim izborom. Zašto? Zato što smo postali potrošački robovi još odavno jer se nismo dovoljno brzo integrisali u novi sistem vrednosti  jer smo drugačije vaspitavani, pa sad da li iz prevelike želje da budemo dobri ili iz čistog neznanja, pravimo najveće greške. Međutim, neke od najgorih stvari su nastale iz dobrih namera.

S obzirom da je individualizam kod nas, na nekim prostorima bivše SFRJ**, uspeo da se formira još za vreme njenog postojanja, i da smo pri tom u ’90-tim, kada je u svetu dolazilo do neverovatnih tehnoloških, medicinskih, naučnih i drugih otkrića, upali u jedan vakuum, koji je podrazumevao određenu odsečenost od koraka kojim je išao ostatak sveta; komformizam koji je stigao sada, nakon svih mogućih i nemogućih prevrtanja naših društveno – političkih normi i moralnih osobina, te samim tim i osećaja za pripadnost zajednici, kao i stvaranje novih društvenih normi ponašanja iz života feudalnog društva. Upravo će generacije tranzicije, kojima pripada 21.vek, kako ja to vidim, ili vaditi vruć krompir iz vatre, ili iz njive dijamante.***

Prosto rečeno – ono što vidite na ulici svaki dan je jasan pokazatelj da se to već događa kod nas. Individualce će takvo stanje, kao što i jeste, oterati u mentalnu izolovanost, underground u kome mogu da održavaju pojedine kontakte sa određenim ljudima putem računara ili mobilnih telefona, ili dolazak do retkih informacija putem „pacovskih kanala“, koje ovakve individue uspostavljaju između sebe radi razmene. A pri tom će sve više rasti mizantropija, nezainteresovanost za ljude i dešavanja u njihovoj okolini. Možemo sad da kažemo: „OK, to je u Japanu“. Cvrc! Pogledajte sada u sopstvenom gradu, varošici, selu i pokušajte da priznate sebi kako sve nestaje pred vašim očima. Sve veća nezaposlenost, nesigurnost svakog pojedinca u postojeće zaposlenje, nezasnivanje porodice – gura ga direktno u oblik ovog fenomena koji je u sve većem porastu.  Koliko ste ljudi prepoznali dok ste čitali ovaj tekst? Možda će vam to reći da je ovo globalni problem. I jeste, ali ne „tamo neki i nečiji...“ nego, naš i svačiji, ponaosob. I da, moglo bi sad o tome da se gleda iz više aspekata, političkih, vojnih, medicinskih, ekonomskih… Ali, zadržimo se na ovome. Sledeći put na piće pozovite prijatelja pre nego što upalite Google. Verujte, lepši su „lajkovi“ uživo! 😉

*japanski – biti zatvoren/zatvorenik

**Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija 1946 – 1991

*** Kao da sam na šolji 🙂

 

fotografije :  Maika Elan (http://maikaelan.com/), osim navedene.

3 Comments

  1. RazocaranaSugradjanka

    Gospodine Zorane

    ispratila sam vasu postansku (a i kulturnu, ako se to moze tako uopste nazvati) karijeru i mogu primetiti da imate jako visoko (sa naglaskom na jako visoko) misljenje o sebi sto aposlutno nije tako.

    vi ste jedna uobrazena osoba (sto znaci da ste u svom obrazu) koja misli da je neko i nesto posebno a u stvari duboko vas sazaljevam.

    Stajling vam je katastrofican, a ni fizicki izgled nista bolji, tako da vam je moj savet i duboka pprijateljska preporuka da povedete racuna o tome, umesto sto propagirate nasilje na zenama.

    S dubokim sazaljenjem (postovanjem), vasa sugradjanka

  2. Sve što ste ovde napisali ne bih da komentarišem, jer svako ima pravo na svoje mišljenje, svoj utisak i da iznese svoj sud o tome kako doživljava mene i moju pojavu. Samo bih molio da objasnite kako ja to propagiram nasilje nad ženama. Ne znam da li imam poštovanje ili sažaljenje prema vama pošto vas (verovatno) ne poznajem, zato ću vam samo poželeti svako dobro.

  3. Svi smo mi sve više Hikokomori….

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: