piše : Nenad Milenković-Panić
Najpre se zvao Mau. Jer je došao u vreme kada je sin počeo da priča. Došao je niotkuda, ali me to i nije iznenadilo koliko činjenica da je bio dovoljno veliki da bismo ga zvali mačetom. Prosto nas je izabrao. Negde u malom mozgu želim da verujem da je svašta usput doživeo. Sada ima nepune dve i žena mu je pronicljivo nadenula ime Sparkly po gulašu, jedinom koji jede. A ne jede ništa. Mislim, sve bi hteo, ali mu se nekako ne da. Kao da zna svoj položaj i da ima bolje hrane negde tamo. U početku je bio jako živahan, možda nervozan. Stalno bi pričao repom kao da piše neke buntovne poruke upozorenja, ali nije trpeo ignorisanje ili naprosto činjenicu da ga niko ne primećuje. Od sina je naravno bežao, ali je uvek bio tu negde oko nas i, kako bi oduševljenje njegovim pojavljivanjem počelo da jenjava, prestajao bi sa svojim krajnostima: grebanjem, zmijolikim uvijanjem repom i naglim okretanjem na leđa sa filmski isukanim kandžama, i sa granice između igre i agresivnosti prešao na ulogu mačke koju vidimo na ilustracijama kako čkilji u kamin. Tada ga je majka Dragana hranila. Oduvek nestabilna, vrlo brzo mu je podarila svu slobodu da joj se “popne na glavu” ako to zaželi. Možda i doslovno. Verujem da je to uticalo na njegovu ranu fazu.
Vremenom, usled polnog sazrevanja i sve učestalijih nesuglasica sa njom počeo je da biva mršaviji i nekako naglo sazreo, ako se to može reći za ljubimca. Dlaka mu se proredila i postala deblja. Nabujala mladost i pun rast su ga nekako i samo naizgled zaobišle. Vrlo brzo je prestao da se igra. Međutim, nije mu manjkalo, mačeće svojstvene intuitivnosti, naprotiv. Dobio je taj pogled, star hiljadu mačijih godina, postao je elegantan i odlučan, i to se moglo primetiti u svakom momentu, od provlačenja kroz tik otvorena vrata do brzine kojom fintira psa pre nego odskoči van dometa. Sada, nakon prvog pravog proleća izgleda još gore, mada je samo iznuren i stalno gladan. Ipak, jednako bira hranu. Iako smo ga velikodušno uvrstili u naš svakodnevni aranžman, pored raznih eksperimenata sa granulama, sardinama, kavurmama i svakakvim pilećim derivatima, čovek naprosto proba, pozabavi se i ostavi. Strahujem da će doći dan kada će mu i gulaš/imenjak dosaditi i to me nervira. U početku sam sebi govorio kako, ukoliko ne želi ništa od ponuđenog, nemam dalju obavezu da mu titram, ali me je vrlo brzo razoružao – počeo je da mesi stomak na mestu gde je beba. Sa dečakom je više nego OK, dok ovaj o njemu stalno priča – zove ga Cica Maca Nevaljalica. Često sedi kao ukopan na metar od tv-a, ali isključivo kada prebacim na VH-1. Na časnu reč! Ona mi stalno govori kako mene jedino voli, a ona zna takve stvari. Kaže kako naročito prede kada ja dodjem s’posla i kako se iščašeni egomanijaci prepoznaju kilometrima daleko i da to mora da je ljubav. Šta drugo?
Iako ga teram od sebe svake noći kada se sretnemo na stazi, ne toliko zbog činjenice da hoću što pre da legnem, koliko zbog toga što ne želim da gubim vreme birajući mu hranu koju neće pojesti, nekako me omađija i obojica prođemo kroz taj redovni ponoćni ritual. Posle on poluzainteresovano legne ispod mojih nogu ili na desno davno iščašeno rame. Kadkad na grudi.. Ne znam da li me voli, ali me uznemirava to što me poznaje. Opet, imponuje mi. Kao da nemušto govorimo jezikom osobenjaka. Mislim da ću na kraju od njega naučiti koji je najbezbolniji način da se sačuva ona zdrava sebičnost, ako uopšte ima takve među ljudima. Kod ovih zveri je ona svakako vrlina. Voleo bih, doduše, i njegov apetit da imam i da, iako olinjao i naizgled umoran imam tu oštrinu pogleda i sposobnost da istinski, instiktivno uživam. Ni večeras nije jeo.
tekst je prvobitno objavljen na bratskom portalu GLEDIŠTE
Leave a Reply