Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Život

Još jedna ironija

piše : Igor Ember

Sedeo sam u kancelariji potpuno sam, udisao sam memljiv miris gomile papira i prastarog etisona koji je pokrivao pod. Na vratima se začulo nestrpljivo kucanje, nakon čega je vrata otvorila mlada službenica koja je sa očiglednom neprijatnošću rekla:

Oprostite, imate stranku. Ona insistira da priča sa nekim, ali gospodin načelnik je odsutan kao što znate, pa…

U to vreme sam obavljao dosadan kancelarijski posao, ali sa zvanjem zamenika u slučaju odsustva glavnih šefova. Kada se sada prisetim tog posla, nije bilo mnogo lepih uspomena, ali priča koju ću pokušati da ispričam spada baš u te, retke koje ostave dubok ožiljak na duši.

O čemu se radi?“, upitah zlovoljno, glumeći autoritet pred mladim radnikom.

Nisam voleo to da radim.

Zaista ne znam šefe. Priča o nekim kolima, o centru za socijalni rad. Jako je uzbuđena, pola stvari nisam razumela.“

Dobro, dobro. Neka uđe.“

Papirčine na stolu sam pomerio u stranu i ispred sebe stavio rokovnik u želji da izgledam zaposleno. Želeo sam da se ovo što pre završi. Na kraju krajeva, to i nije moj glavni posao, ja sam zamena.

Na vrata je ušla jedna sitna ženica pedesetih godina. Retku crnu kosu vezala je u rep i tako otkrila svoje izborano lice, ostarelo pre vremena. Crna suknja od nekog debelog štofa padala je skoro do gumenjaka koje je nosila na nogama. Unela mi je blato u kancelariju na tim gumenjacima. Namrštio sam se i ozbiljno pozvao ženu da sedne.

Dobar dan, načelniče“, reče.

Nisam ja nač…“, zaustih da je ispravim, ali ona nastavi.

Znate, ja sam Milka Cvetković. Živim u poslednjoj ulici do atara. Prvi muž, Bog da mu dušu prosti, napravio je tu kuću osamdeset druge dok je još Bog pomagao. Dobio je kredit od firme, dobar je to kredit bio…

Recite, Milka, kako mogu da pomognem. Nemam mnogo vremena, znate…“, video sam ja da je žena imala unapred spremljen monolog. Sigurno ga je vežbala na putu do nas.

Ali, uspomene su je ophrvale na pola puta, pogled joj se izgubio u osamdeset i drugoj godini dvadesetog veka. Verovatno se setila mirisa cementa i peska, zadaha majstora koji su joj tražili još piva, ili pasulja koji je kuvala za mobu te davne osamdeset druge, tako to bude kada uspomene obuzmu. Bilo mi je donekle zanimljivo gledati kako ljudi odjednom zažive svoje uspomene. Lice im se uozbilji i opusti, a pogled se zacakli i nestane  daljini. Nastavila je.

Rodila sam mu četvoro dece, evo najstarija čeka bebu. Ali poginuo je jadničak, i ostala sam udovica. Drugi muž je loš čovek, pijandura obična. Kocka se, kurva, kući nikada ni dinar nije doneo. Ja sam išla u nadnicu kad sam mogla, ali to nije bilo dovoljno. Konačno nas je napustio, taj moj drugi muž. Pomislila sam da sam spasena. Uz socijalnu pomoć i po koju nadnicu uspela bih nekako da prehranim decu bar koju nedelju.“

Znao sam u kojoj ulici živi. „Ljudi s kraja sela“, govorio je moj deda. Znači, sirotinja i beda, samo loše vesti i nevolja.

Geto vojvođanskih sela…

I kažu mi da nemam prava na socijalnu pomoć!“, bukvalno je zavapila.

Ne razumem?“, folirantski sam odglumio čuđenje, iako sam tačno slutio o čemu je reč.

Ima neki “Stojadin”, kupio ga je onaj zlikovac od mog bivšeg muža. Odmah ga je i prodao, ali ga je registrovao na moje ime zbog popusta. Ja sam invalid, znate pa je registracija jeftinija. Džukela jedna, odmah ga je i prodao, zaradio je lepe pare, a ni dinar u kuću uneo nije, prokletnik!

Dobro bre, Milka, nastavi sa problemom, nemoj mi skretati sa teme“, rekoh.

Ali moram, načelniče! Ja sada nemam čime decu da hranim. Šta treba sad, da ih isteram na ulicu da prose. Nemoj me zajebavati, načelniče.“

Nisam ja načelnik, Milka.“

Šta god da si, pomagaj, kumim te Bogom. Ne znam šta da radim, ni kome da se obratim. Gde god da sam otišla, oterali su me ko kera. Ajde, vidim da si dobar čovek.

Ja sam glup čovek, čim radim tudje poslove“, rekoh, „ostani ovde, brzo se vraćam“.

Nema šta, proverio sam u kartoteci, “Stojadin” jeste na njenom imenu. Socijalna služba je uvela novi propis da niko ne može primati socijalnu pomoć ako ima registrovano vozilo.

Čudna su vremena došla, mrak se nadvio nad nama ponovo. Ovoga puta gori i gušći. Narod je postao otporan na tuđu nesreću.

Počelo je da nas ne zanima.

To mi je dokazivao i taj „službeni glasnik“ koji mi je donela ona klinka. Neki pravilnik, zaključak, ili odluka objavljena u tom glasniku je propisivala da, ako imaš trideset godina stari automobil na svom imenu, ne možeš primiti socijalnu pomoć jer te to čini trulim bogatašem. I nemoj da se usudiš da tražiš nešto od države, ti bahati mali stvore.

Načelnik je odveo švalerku na Divčibare.

Čitao sam pravilnik. Voleo sam Pravni fakultet, jer pravo je ozbiljna nauka. Entuzijazam mi je nestao posle fakulteta kada sam shvatio da smo svi, izuzev retkih, postali zanatlije u svom poslu. Štancamo dopise iz naše nadležnosti, frljamo se našim skupocenim izrazima u raznim žalbama i obrazloženjima, a gde je tu pravo, pomislio sam?

Sedela je sama u mojoj kancelariji, znojavih dlanova kršeći svoje prste.

Poskočila je kada sam otvorio vrata, i gotovo panično me pratila svojim upitnim pogledom.

Slušaj, Milka, zvanično ti stvarno imaš ta kola na svom imenu“, započeh.

Ajao, ruke mu se osušile prokletniku! Naći ću ga načelniče, živu sodu ću mu u oči baciti! Šta da radim, načelniče, pomagaj!“, zakukala je Milka.

Niz lice su joj tekle suze, a u očima se video umor.

Kao pred predaju…

Čekaj Milka, probaću nešto. Ti izađi ispred dok ja obavim jedan telefonski razgovor.“

„Bog te blagoslovio ,načelniče. Odmah sam ja videla da si ti neki dobar čobek. Pomoći ćeš nam načelniče? Znam da hoćeš.

Zatvorila je vrata, i ja sam je još mogao čuti kako blagosilja načelnika u hodniku obraćajući se svakome ko bi prošao pored nje.

Nazvao sam Danicu, moju koleginicu sa faksa, a sada zaposlenu baš u socijalnoj službi koja je obradjivala slučaj „Cvetković“. Dana je bila moja koleginica, ali o njoj nisam imao nikada neko lepo mišljenje. Doživljavao sam je kao tatinu štreberku koja nikada nikome ne pozajmljuje svoje olovke. Takva je bila i na fakultetu. Ona je uvek bila ta sa pobedničkim stavom. Posle faksa se udala za nekog taksistu, koji joj je odmah napravio dete. Dok je dete ojačalo, mogla je samo da stoji u mestu što se tiče karijere. Preko partije je uspela da nadje posao u “Centru za socijalni rad”, ali kao i svaki službenik iza kojeg stoji partija, uglavnom se ne bavi svojim poslom. E, baš ona mi je trebala.

„Halo, Centar za socijalni rad – izvolite“, začu se iz slušalice. Ja sam se predstavio i zatražio Danicu.

„Pa, ja sam, kolega!“ uskliknu ona.

Znao sam ko je odgovorio na moj poziv, ali nisam joj hteo pružiti to zadovoljstvo da misli da je prepoznajem po glasu.

„Čuj, radi se o Cvetkovićima. Donela si rešenje da nemaju pravo na pomoć.“

„Sačekaj da nadjem predmet. Ko će se sećati svog ološa koji mi dolazi u ofis.“, nasmeja se Dana, a ja nisam mogao da pronađemi šta je tu smešno. Umesto toga, pomislih o tome šta smo postali. I kako? Jesmo li naslućivali opasnost?

Kako smo ovo dozvolili?

Da, evo našla sam. Cvetković Milka, jel tako? Pa riba ima kola, a hoće socijalnu pomoć. Baš je pametnica“, cičala je Dana sa druge strane telefona.

Slušaj me, prvo nema ona kola, to je samo registrovano na nju. Drugo, to je neki “Stojadin” koji je već raspadnut. Zar ne gledate te stvari kad odlučujete o pravu na socijalni pomoć?“

Ma, zabole me da gledam, i ovako ne znam gde ću od posla!

Da, znam. Nego čuj ovo, u članu 34. tog vašeg pravilnika piše da “Centar za socijalni rad MOŽE da prekine isplatu. Znači ta odluka nije obavezna. Možete, ali ne morate to da uradite.

Tako je, ali je interno doneta preporuka da odluka uvek bude da se prekine isplata. Štedimo pare za budžet. Štednja, kolega…

Gubio sam strpljenje sa tom praznoglavom čistunicom koja nkome ne pozajmljuje olovke. Pričala je o tome kako su pohvaljeni zbog ušteda koje su napravili,kako je sve sjajno i bajno i kako postajemo lider u regionu. Švajcarska je rupetina i tako…

Lider?

Eno je Milka u hodniku u svojim blatnjavim gumenjacima, sa kvrgavim šakama u krilu cupkajući izbezumljeno.

Čeka…

Slušaj kako ćemo, Dano. Dobro me slušaj. Ti znaš da ja mogu tražiti da se uradi uviđaj da se utvrdi gde je taj automobil zapravo. To podrazumeva policiju, veštake, rad na terenu. Vidiš, Dano, to sve košta, i koštaće više nego njena socijalna pomoć i taj skrnavi auto. To ti neće biti ušteda, već trošak. Tvoj partijski poverenik neće biti srećan kada bude slao svoje izveštaje u centralu. Dano, to neće biti dobro za tebe na duže staze, drugarski ti kažem.”

Začuo sam zamuckivanje sa druge strane telefonske linije.

Čuo sam da prevrće po papirima, čuo sam da paniči. Nikada mi nije bilo jasno zašto se partijski kadrovi toliko plaše partije. Priznajem da sam se malo i naslađivao dok sam slušao to njeno panično prevrtanje po “službenim glasnicima”.

Dobro!” rekla je besno, i odmah prekinula vezu.

U normalnim okolnostima bi mi bilo neprijatno da mi neko tako prekine vezu, ali taj osećaj nisam imao sada, jer ona ni ne treba da sedi tamo u startu. Ona nije osoba sa kojom ja treba da pričam. Ona je samo još jedna u nizu partijskih lutaka koje se sistemski instaliraju u svaku kancelariju gde je država poslodavac. Bio sam siguran da joj rešenja koja donosi, piše i sastavlja neko drugi.

Poznajem je još od fakulteta.

Vratio sam se Milki. Ona je sedela u mojoj kancelariji u potpunoj tišini, sa rukama u krilu. Zračila je bedom. Činilo mi se da su I zidovi kancelarije postali bedni otkako je ona tu.

Zarazna beda…

Idi kući sada”, progovorio sam.

Jeste li uspeli, načelniče? O Bože, šta me je snašlo…Načelniče?” nije prestajala da bogorada bivšeg muža, svoj život i sirotinju.

Milka, samo idi kući. Uradio sam sve šta sam mogao, nemoj me ispitivati ništa jer ne bi razumela. Čekaj novo rešenje…ali kod kuće. Sada imam mnogo posla…i doviđenja!” otvorio sam polupraznu stranu rokovnika i počeo da glumim da zapisujem nešto važno.

Zarazna beda. Bilo mi je teško da ponovo gledam sve to. Nisam mogeo podneti ni pomisao da ponovo slušam priču, ili da osetim miris njene marame dok me grli i zahvaljuje se.

Samo idi kući”, rekao sam joj.

Prošle su mi godine od tada a zapravo nekoliko teških i ludih meseci, I iako mi se scena urezala u pamćenje nisam je oživljavao pred svojim očima. Bilo je suviše sivila i zla u celoj toj priči.

Sva sreća pa je ljudsko biće posebna vrsta živog stvora, koji lako zaboravlja loše emocije i neželjene scene. Racionalizuje ih na najluđe načine samo da bi izbegao grižu savesti koja ga može napasti.

Ubrzano sam hodao ulicom kada me je presrela nepoznata devojka, koja je ispred sebe gurala dečja kolica.

“Ko ste vi, i zašto gurate kolica na mene?” upitao sam devojku koja je nemo stajala ispred mene, radoznalog pogleda i guste svetle kose koja joj je bila vezana u jednostavan rep.

Da li ste Vi…?”, pri samom pomenu mog imena upitno je pogledala svojim zelenim očima. Kada sam odgovorio da sam to ja, oči su joj se zacaklile i ona poče: “Ja sam Jana Marković..

Ništa mi to nije značilo, samo sam zurio u nju, povremeno bacajući pogled na bebu koja je uvijena ležala u kolicima.

Devojački Cvetković. Moja majka je Milka, mnogo mi je pričala o vama, i kad god bi imala priliku ona bi nam Vas pokazala i rekla da trebamo da budemo zahvalni vama…

Zbog čega?” upitah iznenađeno.

Zato što ste nam pomogli kada je bilo najteže, kada su nam ukinuli socijalu. Sećate se?

Sećao sam se.

Ovo je moj sin”reče i izvadi usnulu bebu iz kolica. Otkrila joj je lice i ispred mene se ukazala lepa beba zdrave boje kože, sa misterioznim osmehom na licu. Mlatila je nogicama i šarala pogledom levo-desno.

Nosi Vaše ime”, rekla je devojka razneženo bacajući svoj zeleni pogled na moje lice.

Moje ime?”

Da!” uskliknula je ona “ja sve dugujem Vama, možda ne razumete ali moja trudnoća je bila dosta teška, bilo je potrebno mnogo puta da plaćam privatne lekare. Znate i sami kako to ide, nemaju kako da me pregledaju u bolnici, ali imam sreće jer doktor koji treba da me pregleda radi i privatno. Ali, da Vas ne zamaram, moralo se plaćati i podmazivati tu i tamo. Bez tog novca koji ste nam Vi završili, ja ne bih imala od čega to da platim.”

Ali, nisam ja ništa završio devojčice, vi ste svo vreme imali pravo na taj novac.”

Pravo…

On nosi Vaše ime, i daće Bog da naraste u tako dobrog i velikog čoveka kao što ste Vi”, nastavila je ona.

Pričala je i kada se okrenula od mene, i nastavila svojim putem. Obraćala bi se ljudima na ulici i hvalila me, kao Milka onog dana u hodniku. Prolaznici bi zastajali, gledali u mene a ja sam ukočeno stajao na ulici.

Moje ime?”

Uskoro ću dočekati penziju, život me nije usrećio porodicom i decom. Često uhvatim sebe kako razmišljam o nezaobilaznom nestanku, o tome kako će uspomene biti jedino mesto u kome ću moći da živim. Čije uspomene, to već nisam znao.

Ispalo je da ću živeti u uspomenama Cvetkovića.

Ljudi s kraja sela…

Došli su sada još crnji dani, ali ja sam video dečju glavicu kako se smeška misterioznim smeškom, i majku koja ga je nežno ljubila u glavu udišući miris dečje nevinosti i čistote.

Pomešanih osećanja sam se vratio kući, i dugo sedeo u potpunoj tišini.

Tišina je hukala oko mene praveći šišteći efekat.

5 Comments

  1. Baš, baš odlična…

  2. Zoran Stojadinovic

    Super. Odlicna prica.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: