KORONA

piše : Nenad Milenković-Panić

Stojimo u autobusu, u ulaznom prostoru kod prvih vrata. Dva osnovca, do trećeg razreda su ispred mene, stoje suvereno kod vozača u spletu šipki čudno izvedenih u modelu Cobra iz Burse. Jedan je ‘na keca’ i plav, drugi je “Džastin Biber”, samo nije plav.

Lepo odnegovani, zdrave kože i rumenila po obodima ušiju i obraza, natovareni velikim rančevima kroz koje su provučene post zimske nepromočive jakne, verovatno veće za makar broj i sa katadiopterskim šarama duž rukava.
Penjemo se ka osnovnoj školi , prvoj od dve u naselju i tu, uz trotoar oivičen naizmenično markiranim crno žutim stubićima ugledamo dve devojčice kako verovatno idu kući posle , recimo, petog časa jer deluju starije od ove dvojice iz prednje lože u vozilu.
Gledamo u njih, sva četvorica, siguran sam u to jer jedna nosi zaštitnu bolnički zelenu, rezede masku preko malog lica mršave glave, nevešto zakačenu kroz svilenkastu kosicu tanke detinje dlake oko isto tako majušnog uha u srazmeri sa obrazom. Mršave su onako kako to mogu biti devojčice koje su na pragu puberteta kada im sva hrana i život bujaju u rast kostiju, u visinu. Idu gotovo sihrono , koreografski istovremeno kao po dogovoru i živo razgovaraju o nečemu iako se od maske kod ove druge to ne može videti. Mahanje rukama u vajnom maniru starijih govori tome u prilog, ali još više ta očigledna združenost, nerazdvojnost, nemušti pakt kakav se može videti samo kod devojčica u tom uzrastu. Bff*.

” E, ova desno nosi masku zbog Korona virusa ” izgovara Džastin Biber.

” Ne. Ona ima Koronu. Zato nosi masku, da ne bi zarazila druge “, na to će plava Nularica.

” Misliš da je ona bolesna!?“

“Da brate, koji ti je !? Vi’š da nosi masku, to su nam sve doneli kinezi. Ja da sam vlast, ja im ne bi dao da dolaze i isterao bi sve koji su došli. Od toga se umire brate, znaš! Sve takve bi isterao iz zemlje“.