Dogodilo se pre dve godine…
Miran gradić na severu Bačke. U maloj prodavnici, dve radnice, u najboljim četrdesetim, Tanja i Vera predano su radile svoj posao. Radno vreme od 06-15h, promet takav da ne ostavlja vremena ni da diseš, neprestana dilema-da li da prodaš pljugu maloletniku ili ne, otimačina ukradenih artikala iz ruku fino
vaspitanih penzionera, uz obavezno psovanje svega živog i mrtvog. U razgovoru o tome da li su im brkovi dovoljno porasli za depilaciju i da li bi ih uopste trebalo uklanjati sad, kad ide zima i svaka dlačica dobro dodje kao dodatno grejno telo, zatekao ih je poslodavac. Odmah je počeo sa kuknjavom – “Život mi je tako težak, da ga, takvog, ne bih poželeo ni najgoroj rodbini ! ”
Vera je mudro ćutala i slušala žalopojke o tome kako je njegov put oko sveta bio nešto najdosadnije što je ikada doživeo, kako je strašno kad rodjenu decu moraš da šalješ na školovanje u Beč, jer ih ovde niko ne voli samo zato što voze najskuplja kola i ne nose polovnu odeću. Da mu uopšte nije prijatno kad ga gnjave pitanjima koliko je novca prokockao u Las Vegasu, te da ga jako boli to što puca od zdravlja, jer je uvek sit i dobro uhranjen. I baš kad je počeo da kune državu što mora radnicima da isplaćuje manje od minimalca, junakinja naše priče, Tanja, prekinula ga je u pola rečenice zahtevom koji će se, u svim novim enciklopedijama, voditi kao pojam –
TATJANIN ZAHTEV – ORUŽJE KOJE POGAĐA POSLODAVCA DIREKTNO U GLAVU , a glasio je ovako :
“MOLIM VAS DA MI DATE POVIŠICU!”
Gdin Vlasnik Tanjinog Života, Duha I Bića se, matrix potezom, trgao unazad, a iz razjapljene vilice izašao je cijuk pacova uhvaćenog u zamku. Oči razrogačene, pune neverice, iskonskog straha i očaja tražile su podršku u Veri, koja je na vreme zalegla na pod, očekujući vazdušni napad najgorim kletvama koje je radničko uho ikad čulo. Tanja je shvatila kakav je efekat postigla, kada joj je poslodavčeva stisnuta pesnica fijuknula blizu nosa. Pomislila je: “Hm, baš čudno! Kažu da ti, u poslednjim minutama života, važne slike promiču pred očima, a meni je, jedino što promiče, poslodavac, u begu sa mesta zločina!”
I još je, nesretnica, pomislila – “Kako je sjajno to što su me, u dvadeset drugoj, nagovorili da uplaćujem grobno mesto. Mada, bila bih sretnija da mi
ne nadju telo ,da moja deca ne moraju da traže plahtu u koju će me umotati pre bacanja u zemlju (jebi ga, sanduci su preskupi). Testamentom im ostavljam dve crne mačke, za koje više ne znam koja je kojoj majka, a koja ćerka.
Crne mačke za crne dane, hehehe…”
Poslodavac je dao petama vetra ,tražeći najjeftinijeg plaćenog ubicu, ne bi li sasekao ženu, pardon, problem,u korenu.Tanja je kidnula u levo,tražeći, usput, agenciju za zaštitu svedoka ili, bar privremeni posao u inostranstvu, dok se stiša bura. Ponuda da nemačkim babama pere guzicu za nekoliko evra na sat, učinila se kao ispunjenje svih zelja prosečnog ženskog bića, u ovoj drzavi, koje mora nekako da prehrani porodicu.
Poslodavac je, ubrzo, sazvao konferenciju za štampu za koju je izjavio:
“Postovane kolege! Duboko sam potresen besramnošću svoje robinje koju sam sistematski, velikodušno, izrabljivao godinama, trudeći se da idem u korak sa vama, koji ste mi bliski po novcu, bezobrazluku i politici uništavanja svake njihove volje za životom. Danas je izveden prvi, nadam se i poslednji, napad-zahtev za većom platom, koji mogu okarakterisati kao varvarski čin, te ništa drugo do teroristički akt, kog se ne bi posramio ni sam ISIS. Radnica pomračenog uma, tražila je povišicu tako glasno, da sam u velikom strahu da su je čuli i ostali potlačeni, te se može očekivati epidemija ovakvih grozota u skorijoj budućnosti. Budite spremni da im smanjite plate toliko da njihova potrošačka korpa, umesto dosadasnje veličine, bude tek nešto veća od korpe na njušci rotvajlera u šetnji.”
Za Tanjom je izdata poternica Interpola, a po radničkim kuloarima se priča da je uspela da dobije pomoć pokreta otpora, poznatog kao “RADIM – DAKLE, NE POSTOJIM!”,koji je njoj i porodici našao mesto za siguran život na novo-otkrivenoj planeti u sazveždju Kentaura.
Legenda kaže da je to planeta na kojoj žive ljudi koji su, poput Tanje i Olivera Tvista , tražili još!
Clementine Kruczynski
Leave a Reply