Nastavnik

piše : Nenad Milenković-Panić

Pre par meseci, svake subote u sedmici vozio bih za ’svoje selo’. Famozna ’dvojka’. Mnogo kilometara i ljudi, malo pauze.

Na jednom od polazaka, na početnoj ka Begaljici, ulazi starac lepe spoljašnjosti. Delimično seda kosa, uglavnom na krajevima, isto tako šareni brci. Frizure, onako ’engleske’, kao što je imaju Rodžer Mur ili Sir Oliver iz stripa. Uredno obučen, sa dugim, šarenim, bordo-zelenim šalom, išaranim nepravilnim oblicima (kao šare na onim ciganskim maramama), kleptonovskim naočarima i, pogađate, kišobranom u ruci.

Nastavnik Miša iz likovnog! Isti! Reklo bi se da je rođen sa tom maramom, uvek svetlim kompletom i dioptrijama. Isti, samo stariji. Posmatram ga kako ulazi i shvatam da će mi veće uživanje biti ako mu se ne javim, i umesto toga ga pustim da se vozi. Kao da je vidovit, seda iznad prednjeg desnog točka u autobusu. Savršen ugao za moju ljubopitljivost. Do prozora, kraj njega sedi čovek, približno njegovih godina, stariji ili ne, gojazan sa plavom radničkom bluzom. Stariji neki zanatlija, reklo bi se. Možda i on penzioner.

Vozimo se tako kusur stanica nas trojica i ostali putnici. Ja posmatram Mišu, on posmatra (u to sam siguran) pokretne slike, a onaj treći ne posmatra ništa. I eto ga, kreće profesor: „Gospodine, da li biste bili ljubazni da zamenimo mesta, znate, više mi se dopada pogled sa vašeg?” Ovaj sa nevericom kreće da razmišlja i premotava pitanje. Malo zastane. Vidi se da mu nije najjasnija situacija, ali se takođe vidi kako naslućuje neku težinu u molbi. I pristaje zatim, uz manje negodovanje, na zamenu! Vozim i uživam dok ga gledam tako, kao što ga, siguran sam, gledaju mnogi bivši učenici.

tekst preuzet sa bratskog portala GLEDIŠTE