Ona je rođena Novosađanka, ima 20 godina i završenu Srednju hemijsku školu, odsek – farmaceut/tehnolog. Posle prvog posla nakon školovanja, probala je da nađe posao u rodnom gradu, međutim, nije imala strpljenja i nedugo zatim, odlučila se poput mnogih svojih vršnjaka da stavi sebe na test i potražila posao u inostranoj kompaniji. Mnogi mladi, a i stariji sve više traže posao u inostranstvu. Konkretno, u jednoj evropskoj zemlji. Naš sagovornik, Ivana Popnovakov nam je dočarala šta je novosadska hrabrost u Slovačkoj.
Za početak nam reci hoćeš li ikada raditi kao farmaceut?
Ne znam, ne verujem. U tom momentu kada sam upisala školu mi je bilo zanimljivo. Mada je postojala mogućnost i da upišem saobraćajnu školu, smer PTT, jer mi tata radi u pošti, pa sam pomišljala da bih mogla tamo da se ubacim. Ali, odustala sam od toga i završila hemijsku školu, iako nešto posebno i ne volim hemiju.
Ne voliš, ili si je malo omrzla ? Da li misliš da su podjednake šanse za sve, da nastave da se bave poslom vezanim za školu koju su završili?
Ne. Mislim da su šanse minimalne. Ili je tako meni zapalo! U suštini, koju god školu sad da mladi završe, malo ko radi u struci.
Kada tako kažeš, nameće se pitanje koji su bili razlozi da potražiš posao u Slovačkoj ?
Sve je krenulo od priča koje sam slušala, da se „preko“ mogu zaraditi „pristojne“ pare. Sada je trenutno aktuelna Slovačka. Tako sam i otišla, preko agencije Largo Plus doo. iz Novog Sada (sada Wiss). Prvo sam se malo raspitala, zatim otišla na intervju, dala podatke, odgovorila na neke njihove upitnike, „ kada bi želela da ideš?“ i sl. Ja sam se odlučila za septembar, oni su me pozvali kasnije da pitaju da li bi išla, i to je bilo to.
Šta je potrebno od dokumentacije doneti uz prijavu za posao?
Pa potreban je važeći pasoš, lična karta, za muškarce potvrda da nisu osuđivani, niti krivično gonjeni. I potrebni su rezultati sa testiranja krvi na hepatitis ili ako si dobrovoljni davalac krvi, kopija knjižice iz zavoda za transfuziju. Ja sam redovan davalac tako da sam priložila kopiju i time završila ceo „papirološki“ deo.
Šta te motivisalo da se otisneš u drugu državu i radiš neki sasvim nepoznat posao ?
Pa, ima više razloga. Pošto imam veliki problem sa dioptrijom, prvi razlog mi je bio da zaradim dovoljno novca kako bi sebi obezbedila operativni zahvat laserskog skidanja dioptrije. Drugi razlozi su bili da probam da se osamostalim, da vidim kako je to živeti bez roditelja i generalno da testiram sebe i svoje granice. Osim toga, naravno i da vidim malo više sveta od Novog Sada! Jeste Slovačka tu u Evropi, ali opet je mnogo drugačija nego Srbija.
Jesi li se nešto posebno spremala za to putovanje?
Ne nešto posebno, pošto za samostalan život nije bilo ni potrebno, jer sam odavno naučila da kada mama nije tu, „uskočim“ da se pripremi ručak, sredi kuća i slično. A što se tiče jezika se nisam uopšte spremala. Jedino što sam znala od slovačkog to su psovke, (smeh), jer sam u srednjoj školi imala dosta drugarica Slovakinja. Uglavnom, što se jezika tiče i nije bilo nekih barijera. Ja bih se njima obraćala polako na srpskom, oni meni na slovačkom i sve bi se razumeli.
Kako ti je pao polazak – odlazak od kuće kada si kretala?
Pa, teško mi je pao. Jako mi je bilo strašno. Jeste da sam ostavljala porodicu, prijatelje i drugare na samo tri meseca, ali sam opet bila jako tužna te prve tri nedelje. Sve mi je bilo teško i jako sam puno plakala. E, sad, pošto je nas petoro išlo odavde i bili smo zajedno u sobi, nisam imala pet minuta svog mira, nisam mogla ni da se isplačem na miru, niti da čujem neku svoju omiljenu pesmu. Plus što je tamo bilo mnogo novih lica, različitih ljudi… Posle sam se navikla, tako da mi je sad pomalo i čudno što nema svih tih ljudi kada se probudim. Nema te buke i galame. Sad mi je mir dosadan! (smeh)
S obzirom da vam je agencija obezbedila smeštaj, kaži mi gde ste bili i kako ti se čini?
Nama su rekli da ne očekujemo previše. Nije to hotel sa pet zvezdica, već običan smeštaj. Ima ih raznih. Mi smo konkretno bili u jednom Hostelu, ali ima i većih kuća gde su svi smešteni kao velika porodica, ima hotela gde staje od dve do pet stotina ljudi. Mi smo bili u tom hostelu u kome je kapacitet šezdeset ljudi, a nas je bilo oko pedeset. U jednom delu smo bili mi, a u tom manjem Slovaci koji rade u samom hostelu. Rečeno nam je prvo da ćemo možda deliti kupatilo sa nekom sobom, ali nama je bilo baš dobro. Imali smo odvojeno kupatilo. Toalet u našoj sobi, malu kuhinju, mada je bila i velika, zajednička kuhinja. Svako svoj krevet… Nije to bio preveliki prostor u kom smo bili, ali taman dovoljno.
Rekla si da si otišla sa četvoro svojih drugara iz Novog sada. Kojih još stranaca u Slovačkoj ima, a da su došli istim povodom?
Ima naravno mnogo Srba, Ukrajinaca i dosta Rumuna koji tamo rade. Međutim za razliku od njih mi možemo zbog papira da ostanemo maksimalno tri meseca, dok je njima privilegija da rade i na duži vremenski period. Uglavnom, najviše ima naših ljudi.
Možeš li nam malo pojasniti o kakvoj vrsti posla je konkretno reč?
U svim tim fabrikama je posao koji se radi po etapama, sve su to delovi za televizore. Ja sam konkretno radila u „JAS“ Plastiku, lepila sam nalepnice i etikete koje idu pre finalnog stavljanja zaštite preko njih na poleđini televizora. Posao kao posao je monoton, mene pomalo i zaglupljuje, kao da je pravljen za “teletabise” i ispočetka su problem smene od po dvanaest časova, ali na njih se navikneš vrlo brzo i kroz nedelju dana više i ne osetiš kad je prošla smena. Ovde gde sam ja radila, postojale su dve smene. Od šest ujutro do šest popodne i od šest popodne do šest ujutro. Radilo se dva dana u kontinuitetu, pa dva dana imaš slobodno.
Da li si menjala nešto u poslu?
Ja sam brzo prešla u drugu firmu koja se bavi istim poslom, zove se„Plastika“. Tamo se radi pet dana u nedelji, vikend je slobodan. Više se radilo, ali je i zarada bila veća. Isti posao se radi, ali tu su prelazili ljudi koji su mogli da ispune zadatu normu ili je prebace.
Kažeš da si prešla u drugu fabriku na isti posao, ali gde su uglavnom dolazili radnici koji su se isticali radom. Da li je to bila neka vrsta njihove stimulacije i postoji li uopšte neki vid stimulacije radnika u tim fabrikama?
Da, postoji taj bonus od sto, nekad i više eura mesečno, ako nijednom u mesec dana ne zakasniš u svoju smenu. Ja sam radila na početku samo to lepljenje nalepnica, ali sam kasnije predložena od strane supervizora da postanem kontrolor tog istog posla, u ovoj drugoj firmi u koju sam prešla. Jednostavno, vrlo lako sam prebacivala zadatu normu i kada su oni to primetili, postavili su me da ja kontrolišem ljude koji su radili isti posao kao i ja. Posao kontrolora je u stvari pregled urađenog posla, lepljenje bar koda i overavanje svakog proizvoda. Ukoliko nešto nije u redu to bi se vraćalo nazad na ponovnu obradu, ili bih ja to ispravljala i to je to.
Da li je samim tim i plata veća?
Ne. Bez obzira na poziciju. Ima tu i viljuškarista, i drugih radnika, ali nam je plata svima ista pošto smo svi došli preko agencije i potpisali ugovor na određenu zaradu. Kod njih u firmi kod ljudi koji su stalno zaposleni je to verovatno drugačije, ali za nas , kao što rekoh, plata je svima bila ista. Tako da je jedina stimulacija kada radiš preko agencije, to što ako se pokažeš kao dobar radnik možeš dobiti lakši posao.
O kom mestu je reč? Gde se nalazi postrojenje u kom si radila?
Mi smo bili u Senecu, što je u suštini seoce, a radili smo u Nitri. Ona je oko šezdesetak kilometara dalje i to nam je predstavljalo problem pošto smo putovali i po dva – tri sata, jer vozač užasno sporo vozi! (smeh) Tako da smena od dvanest sati i još tih dva –tri sata koje smo gubili u putu je činilo da kada bi se vratili nazad, spavanje bi trajalo po par sati, dok ne dođe vikend. A onda ne možeš da spavaš… : )
Kako ste ispunjavali slobodno vreme van posla?
Pa bilo je svašta! I u toku nedelje i vikendom. Svi misle da ljudi odu i samo rade, ali nije tako. Kada smo bili slobodni, a ima jako puno mladih, pored toga što ima ljudi koji bi mogli da nam budu i roditelji, družili smo se praveći klopu, palačinke. Bilo je i po neko pićence, mini žurke. A skoro svaki dan, iako smo znali da sutra radimo, bi pravili večeru i kartali se. To nam je nekako prešlo u neku vrstu rituala. A u grad smo izlazili kod Slovaka koji je držao neku vrstu kluba/kafića, vrlo blizu našeg hostela i sa njim smo se zbližili pa nam je na kraju puštao i našu muziku! Inače smo drugarica i ja išle i do Bratislave, jer je vrlo blizu Seneca, fotografisale se , šopingovale i kao svi turisti razgledale i uživale u gradu. Bilo je zaista lepo.
Da li se osetio jaz generacija među radnicima?
Što se tiče godina, ne. Naravno da je postojalo ono osnovno poštovanje. Ali, same gazde i poslodavci su gledali isključivo ko je bolji radnik. Tako da je jedino u tom smislu postojala neka razlika između radnika. Ja sam npr. imala više pauza jer sam „probijala“ normu i osećala sam da me više poštuju zbog rada. Zbog toga sam kasnije i dobila drugo radno mesto. Dok su neki, čak i moji prijatelji, ostali na istoj poziciji kao i kad smo došli.
Da li je neko dobio otkaz i koji su bili razlozi?
Pa uglavnom su to bili ljudi koji se nisu javljali koordinatoru da neće doći na posao taj dan, ili bi se pojavljivali pijani, pravili katastrofalne greške i uglavnom zbog toga im je pretio otkaz. Međutim, ukoliko bi i došlo do toga, agencija se trudila da tog radnika prebaci u neku drugu fabriku uz naravno opomenu i sankcije, a da pri tom ne moraju da ga vrate nazad za Srbiju. Jedino ako bi neko napravio neki težak problem… Tu nije bilo pomoći.
Jesi li doživela neke neprijatnosti od ljudi dok si bila u Slovačkoj?
Ne. Uglavnom smo doživljavali neprijatnosti od „naših“ ljudi. Jednom prilikom, recimo, bili smo u supermarketu i čule smo iza nas komentar: „ Pogle ovu čaplju i patuljka!“ – što se odnosilo na nas dve, jer je moja prijateljica izrazito visoka.
Možeš li da napraviš neku paralelu u odnosu na plate ovde i tamo gde si radila?
Pa, sad trenutno dok sam ovde, da ne bih gubila vreme, radim u marketu. Reći ću samo da sam tamo, u Slovačkoj, zarađivala dva do tri puta više na mesečnom nivou. Uz to, da tamo nisam plaćala ni smeštaj ni prevoz! A tamo su cene skoro iste kao kod nas, neke možda čak i niže, osim cigareta! A bolje su plate…
Hoćeš li se vraćati za Slovačku i kakvi su ti planovi?
Planirali smo nešto , nekolicina nas odavde koji smo sad bili tamo, da se vratimo, ali možda u neku drugu fabriku. Ako smo se snašli ovde, verujemo da ćemo se snaći i na drugom mestu. Svi hvale „Samsung“, jer tamo su malo veći bonusi i zarada, ali trenutno imam posao i želim da malo ostanem ovde. Ipak, u svakom slučaju ostavilo je celo to iskustvo dobar utisak na mene. I firma i agencija. Svi su me ispoštovali kao čoveka i radnika, ono što je obećano je i ispunjeno pa i više od toga, tako da mi ništa nije ostalo u ružnom sećanju. Tako da , da. Vratila bih se, sigurno. Opet, ovde gde trenutno radim, plata jeste manja, ali ću biti uskoro prijavljena, tako da bih volela da neko vreme ipak ostanem ovde i da radim negde gde sam prijavljena, jer ne želim da mi prođu godine, a da ispadne da ništa nisam radila. A tamo uvek mogu da ponovo odem i da radim, možda i u neku drugu zemlju, ko zna. Lepo je otići, zaraditi i videti sveta, ali kod kuće je ipak kod kuće.Opet…
Kaži nam za sam kraj, da li misliš da mladi treba da probaju da traže satisfakciju u poslu negde napolju ili treba da ostanu ovde i da se batrgaju?
Mislim da ne treba da odu da probaju. Nego, da odu i da uspeju. Zato što sam sebi dokažeš koliko vrediš i koliko možeš, a ovde uz ovakve , uglavnom nikakve, uslove rada, ne znam kako to postići. Ja eto, sa svojih 20 godina nisam ni sanjala da ću na pošten način svojim radom i trudom imati toliko novaca u rukama, iako realno to nisu velike pare, ali opet ne moram da zavisim od roditelja i čak šta više, mogu da im pomognem. Treba otići i probati, dokazati se samom sebi. Nije bitno koja je država u pitanju, jer tek tad shvatiš koliko vrediš. Svi kukaju kako mladi odlaze iz zemlje da rade negde drugde. A za šta ovde da rade? Ni za šta…
Anonymous
Jadni mi, jadni smo jer smo pustili da se pomirimo sa tim, da nam deca ovako odlaze…
Zarko
Dokaz da je Srbija dno dna zemlja,odlaze ljudi da rade za mizernih 300 e u slovacku,dno dna od drzave od koje nema gore je ova Smrdija