Pubica i avioni

Život priča. Ja samo zapisujem.

“Kad su četresprve bombardovali Beograd, ja sam bio mali. Oguglali na rat, na bombe, rušenje, smrt, izlazili smo napolje da se igramo ko da ništa nije. Tad sam je video. Skupila se jadna, od straha, u uglu, sama u sebe. Tresla se ko prut, moja prva kuca. A avioni su toliko nisko leteli da im kroz senke prolaziš. Al mi deca… Ništa! Svaki dan su padale bombe. Išlo se kroz bombe ko kroz grozdove, bez straha, bez ikakvih osećanja. E, šta ti je čovek! A moja Pubica, tako smo je nazvali, samo što ne izdahne od straha. Bruje, grme oni avioni, ne prestaju. A meni nešto srce zaigra od tuge, od jeda što je plaše. Stisnuo sam je, onako mali, uz grudi. Odneo sam je kući. Nisam dao više da mi neko Pubicu moju plaši. Kad je ona, mnogo godina kasnije, umrla… Mnogo sam bio tužan. Sve smo kuce koje smo kasnije imali po njoj nazvali. Sve su bile Pubice, njoj u čast, da je ne zaboravimo.

A ovaj… Ovaj je od moje ćerke. Uvali mi, ovako starom, da ga čuvam. Da mi je ko pričao da će ovoliko da me usreći!!! Na noge me je podigao. Jedva sam hodao po kući neko vreme, pre njega. A onda sam, zbog njega, da ne pati, da izadje napolje, stao na noge. Malo po malo, prohodah ko mladić. Bog mu dao zdravlje, i njemu, i mojoj ćerki što mi ga dovede! Ne mogu da zamislim da mi ne dodje svako jutro. Eno, baba mu kuva junetinu s malo pirinča. Nešto mu nije prijala pileća džigerica pa je povratio jadan. Sad je veseo. A rastužio se bio kad je povratio. Sad će on lepo ručati. A nije Pubica. Ćerka ga upisa kao Milija. Mili se zove. Ja mu kradom nekad tepam. Zovem ga Pubice, Pubice! Zna on. Neće da oda. Ćuti. Ne bih voleo da mu se šta desi… Da ja umrem prvo, pa posle… Valjda će ga paziti. Volimo ga svi. Nema ko ga ne voli, ovako malešnog. A ta tvoja, lepa je, veća od njega, nemirna ko on, vesela!”
“Razmažena.”, rekoh.
“Voljena.”, reče on.

Psi odjuriše da protrče kroz senku… školske zgrade, lipe, gola na fudbalskom igralištu iza škole. Neka deca, što su fudbal igrala, stadoše. Pojuriše za kucama, da ih pomaze, da se ismeju s njima, da se raduju sunčanom danu u Zemunu.