Ribočuvar

piše : Nenad Milenković-Panić

Gročanska marina. Malo brodogradilište, kafana, restoran i udžerica za nadzor ukotvljenih čamaca. Nekada više mesto udruženja ribolovaca a danas mnogo više od toga.
Čekao sam Dejana, dražnjanina koji vazda oduševljen Grockom stalno iznalazi razloge da idemo na neke kečige, čorbe, sve iz vode i na vodi.
Ovog puta je bila izvesna varijacija, čuo sam da  ima dobrih kobasica a kako nikada nisam bio tamo, ispalo je da ćemo jesti ne na reci već na obali. 
Došao sam pola sata ranije od dogovorenog kako bih pre zatvaranja kuhinje naručio hranu na vreme.
Usput sam, sklon generalizovanju zamišljao šta i koga ću zateći tamo.
Očekivao sam onu klasičnu memljivu prostoriju sa masnim zidovima, nekom “bubnjarom” i starijim svakodnevcima što sasvim sporo i lepo žive.
Zamišljao sam i one lokalne ispolitizovane što izgledaju tako kao da su zaposleni uz pomoć burazersko-stranačkih mahinacija, koji sede uvek, svuda i predugo.
Prevario sam se u pogledu dosta toga.
Pored sjajne spoljašnjosti, restoran i unutra izgleda sasvim lepo, na onaj nenametljiv i namenski način.

Jedino je prostor manji od očekivanog, ali i to, pored “Alfine” peći (to je ona sa limenim poklopcem koji podseća na turske krovove) doprinosi osećaju topline.
Zatekao sam troje unutra.
Stariji bračni  par koji je večerao za svojim stolom (nisam video šta) i koji je nekako u tom ambijentu izgledao poznato na njaočekivaniji način. Sede i ćute kao na slici iz novina, tako i sivi. Siva im je bila koža ali i štofani blejzeri. Uglađeni i svako jede za sebe. 
Za drugim stolom je  Zoća, lokalni vulkanizer i majstor za trapove. Čovek koji se smeje. Uvek i iskreno. Jedan od onih što čine da se ljudi u njegovom prisustvu automatski osećaju prijatnije. Harizmatični čovek dečačkog osmeha i topline.
Na stolu pivo bez čase i nerealni tiket sa tri meča. 
I on čeka nekoga pa mi je zvao piće.
Služio je “mali Filić”, dečko koji bi da je rođen u Italiji, bez problema, u najgorem i manje mogućem slučaju, pristojno živeo od uloge srednjaka defanzivca, onog tipa igrača “krtice” u kom se odigrava tranzicioni momenat prelaska iz odbrane u napad. Onog što počisti i ponudi ideju napada. Obučen od glave do pete konobarski i upadljivo za fini neutralni štimung kafane, jako servilan i energičan, po svom temperamentu, ne po profesionalnom nametu:
Brzi i tačni pokreti uz glasan hod kojim unosi ritam u blago melanholično okruženje.

Ušao je (sa sve kaputom sa išaranim brendiranim crno-belim dugmadima koja neodoljivo podsećaju na kockarske žetone i “assasin creed” rolkom koja mu viri, skroz gore  do obraza) čovek, negde četrdesetogodišnjak. Uredno i jednostavno podšišan, neutralnog izgleda.
Zoća ga pozdravlja, i ovaj, po nemuštom kafanskom automatizmu seda za sto.
Zove se Bole.
Ponovo upadam u zamku građenja stereotipa pa pomišljam kako je to još jedan od onih nezanimljivih “sporednjaka” koji umeju da čekaju trežnjenje tako što jednostavno postoje u čestim kafanskim goblenima. Međutim, nakon kraćeg uobičajnog i milozvučnog koškanja svojstvenog ljudima koji su dovoljno dugo zajedno pili, “kačim” se za prvu od asocijacija i ulazim neprimetno u razgovor. Nesvesno biramo zajedničke teme kako bismo se opustili.

Tako saznajem da je rodom iz Kragujevca, da živi u Beogradu, ali da na teritoriji Grocke održava aparate u kladionicama i da je pored toga i ribočuvar. Ribočuvar… Onaj koji čuva ribu. I koji sedi sa čovekom koji se smeje. 
Svaki put kada po prvi put čujem neku reč, ”upali se lampica” i puštam da me živo vodi do krajnjeg značenja. Onog koji mi je po meri. 
Polako i on to primećuje i počinje da se udubljuje u odgovore na pitanja koja mu halapljivo postavljam.
Sada on zove turu.
I tako, u narednih dvadesetak minuta (merenim realnim merenjem vremena) saznajem o svetu o kojem nikada dosad nisam niti razmišljao.
Kako na opštini od 30 i kusur kilometara priobalja ima prijavljenih samo 72 ribara (od kojih je najmlađi 45-to godišnjak), kako, kada se spustiš nizvodno sa dve žice nakačene na klemu, možeš po povratku pokupiti “robe” u vrednosti od 50000 dinara bez ikakvih ulaganja osim za mešavinu. Kako kečige više neće biti u dunavskoj vodi i kako je plin još efikasniji od struje, kako sudija za prekršaje kazni lovokradicu sa 30000 din. BEZ oduzimanja pente i čamca i kako mu optuženi odmah po izlasku iz suda došapne: ”stiropor

ptice

pliva”.
Priča mi o tome kako mu noću, uz “nabijanje u branik” preteći ablenduju… Kako ima plac u blizini Brestovika na koji, kada ode, postavi dve table stiropora i samo legne, sluša ptice, kaže.
Slušam ga, sada više  gledam jer, dok govori umesto naglašavanja svih poenti, on to onako (kao profesor kada pomaže đaku dok odgovara) širi oči, dok nemo i podsticajno klima glavom u čekanju da se sagovornik nadoveže. 

Neka me ruka blago pritiska po desnom ramenu. Dejan je stigao i ja opareno ustajem uz brz pozdrav. Sedamo za drugi sto dok mi već govori o svojim novim finansijskim konstrukcijama, pre egzibicijama o kojima stalno govori, ali koje, kako kaže, nikada nisu iste, i koje uvek (potpisujem) urode plodom. 
Vozio je 3000 kilometara u oba pravca polovnjake iz Augzburga na navoznoj aluminijumskoj prikolici, i mada mu je ovo tek treća tura, zvuči prekaljeno i samouvereno. Kupiće pored Fijata Ulisse-a (Uliksa) i jednu ”Mečku ML-a”, jer, kako kaže, ona ”može da bije milionče iz zezanja, đa puna đa prazna ” 
Sjajan je Deki  sa tim široko razmaknutim bistrim očima boje baš Dunava. 
Sa ogromnim usnama baš kao u ribe.
Karaktera kao u ribe. Jer on uvek nađe način da pliva. To je ono što ribe jedino znaju – da plivaju bez prestanka. Osim ajkula. One tonu ako ne plivaju. 
Kažem to ribolikom dražnjaninu, to da ajkule tonu ako ne plivaju, i shvatam da sam izgubio nit razgovora. On ne shvata, već nastavlja da me podučava o tome kako se pliva. 
Bez prestanka i umora, i kako zaobići kleme. 
Perpetuum Mobile!

prvobitno objavljeno na bratskom portalu GLEDIŠTE