RUžA SA TRNOVE Pijace!

Danas sam gledao jednu stariju gospođu na pijaci kako krade sadnicu ruže. Krade, hladnokrvno i smireno, kao da štrika. A ja? Ja sam se u čudu zapitao da li je već došlo vreme sađenja ruža. Sam čin krađe nije me pogodio, ali uopšte – ništa, nula.
I to će me proganjati danima.
Morao sam napolje, u neverici i bez reči izađoh na sivu i pustu ulicu. Nisam mogao krenuti, naprosto nisam imao kuda. Pogledom sam ispitivao pojedince koji su tmurnih lica verglali svoje stare biciklove, jednu majku koja se trudila da vaspita dete u pet minuta vremena koliko ima dok ga prati u školu, i dete koje je vrištalo bacakajući se, uopšte ne želeći da bude vaspitano. Trebalo je da se brijem za posao, ali došli su lokalni narkomani koji imaju štek iza moje zgrade, i ja im samo izvrnuh prazne džepove kao odgovor na njihova pitanja. Setih se svih onih komšinica sa podočnjacima koje su zaradile nespavajući, jer su do zore čekale ko će koga pljunuti u facu u njenom omiljenom programu. U njenom malom slatkom grehu, jedinoj radosti koja joj je preostala otkada je postala samohrana majka i proleter – u njenom omiljenom rijalitiju.
Pogled svih tih ljudi nije bio usmeren negde ili u nekoga, on je samo postojao, kao deo čovekove fizionomije i tu se njegova uloga iscrpljivala, mlitava.
„I baš kad pomisliš da ne može niže…“ promrmljah nepostojećoj publici sasvim glasno, a to malo dlaka na vratu mi se naježi u teskobnom osećanju beznađa. Dosadnom osećanju jer me je gnječilo još od detinjstva.
Ja kasnim na posao.

Srčem ostatak kafe, sada već ohlađene do stepena refleksnog ispljuvavanja, potpuno čvrst u odluci da se danas ne brijem i izlazim ponovo na ulicu. Jesenje jutro je lenjo otkrivalo svoje sive gradske nijanse, kojih ima zaista mnogo, i pridružih se mašini – ljudima koji su praktično u kolonama išli na posao, kao na streljanje. Gledao sam im lica i dalje – prazna i otromboljena, prisluškivao njihove razgovore koje su u gradskom prevozu vodili pritvorno kao pored samrtničke postelje. Gledao sam, na tim svakodnevnim odlascima na posao, i ljude koji žive od sortiranja đubreta, na njihovo automotizovano životarenje iz dana u dan. Ponekad bi poveli sa sobom decu, musavu i bosonogu. Lovio sam miris njihovih konja po vazduhu, jer me je melanholično vraćao u detinjstvo.

Iznurivala me je ta moja reakcija na krađu jutros na pijaci.
Setio sam se jednog davnog avgustovskog dana kada sam svojoj bratanici, svoj usplahirenoj zbog polaska u školu počeo objašnjavati značaj obrazovanja i radnih navika, što me je dovelo, pa, preko navođenja nekih njuški iz lokalnog privatnog sektora, do potpunog apsurda i negacije onoga što sam nameravao da postignem. Te sam nakon toga počeo objašnjavati društvo i socijalizaciju u društvu, pa se mala prelomila i počela plakati uplašeno. Buraz mi je zabranio da u tom smislu učestvujem u odgoju deteta. Danas nam je to ekstra anegdota, a mala mi je sada zahvalna zbog nekih mojih traumatičnih monologa.
Osmehnuo sam se zbog toga, sećajući se njenih suza i pravog dečjeg dernjanja, i bratove zabrane, te smešne zabrane, jer ja nisam gubio trenutak vremena da budem dežurni realista u njenim maštanjima. A sada? Umesto da šutnem tu ružu nazad na gomilu sa koje su prodavane, ili da šutnem i madam lopova što da ne, ili bilo šta da učinim zbog lopovluka. Bilo šta.

Zakasnio sam na posao, a portir me je nadrndano gledao iza svog stola. Nije me voleo jer sam zastupao stanovište ili da se zadrže te elektronske pizdarije za ulazak i izlazak sa posla ili da se zadrže portiri koji vode evidenciju o tome. Otkucao sam elektronsku karticu, iskulirao portira i stao ispred vrata od lifta. Gledao sam svoj izmenjeni izgled u hromiranim nijansama, imao sam surlu i brada mi je bila špicasta, i iako mi je naizgled bilo zabavno dok sam cupkao levo-desno menjajući svoj unakaženi odraz u hromiranima vratima od lifta, bilo mi je ekstremno teško i tužno.
Vrata lifta su se cvileći zatvorila i ja ostah sam u tom malom hromiranom prostoru, sa baksuznim drndanjem mehanizma iznad sebe i pretećim ogledalom za finalno kinđurenje ili nameštanje kravata. Okrenuh se ogledalu i ulovih svoj pogled sasvim tu, blizu. Sasvim krotak i bistar bio je tu, lice malo ofucano i neobrijano, ali pogled beše tu.
Sa olakšanjem se lupih po obrazu.
A vreme sadnje ruža tek je počelo.