Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Život

Šamar

piše : Goran Đerić

Bili su potrebni milioni godina da bi ljudi upoznali planetu na kojoj su se zadesili. Onda im je trebalo hiljade i hiljade godina da upoznaju sebe. Pa onda  još stotinak da sjebu sve te spoznaje. Od svega što su mogli da izmaštaju, a slobodna je tema,  oni su zamislili i sproveli u delo onaj scenario u kojem čitava vrsta trči da skoči sa mosta postojanja u ambis zaborava. Prava šteta što nikada neće otkriti čemu bi onih 90 posto neiskorišćenih procenata kapaciteta mozga moglo da služi.

 
I takvi, samoograničeni, hteli bi da pišu nekakvu istoriju, da je ostave u nasledstvo budućim pokoljenjima, kojih neće ni biti, jer su loši pisci. Sva ta njihova istorija propoveda o premoći ljudi nad ljudima, gde prednost ostvaruju oni koji voze brže automobile koje su nazvali po moćnim životinjama koje su pre toga istrebili da bi im kola zvučala skuplje, u prednosti su oni koji bace više bombi, oni koji šetaju skuplje kurve, oni koji imaju bolje reklame, koji snimaju gluplje filmove, oni koji imaju više silikona, testesterona, besa i gnoja, oni koji imaju veće zgrade i fabrike,  puške i topove, avione i brodove, oni koji (se) bolje lažu… Kako bi uspeli da dosegnu tu moć, za koju samouvereno tvrde da je vredna prepričavanja, prvo moraju da popale šume, zaguše vazduh, isuše reke, zatruju mora, povade ribu, pobiju čitave vrste (koje ne uzvraćaju) i da se na kraju zatrpaju brdima i planinama sopstvenog smeća. I kome onda ostaviti takvu istoriju? Nikome, jer ne živi se od loših priča, nego od šuma, reka, mora, riba, neba…
 
 
Ukoliko i dalje postoji neko ko je u potrazi za smislom života, neka opali sebi šamar. Smisao života je ne sjebati sebi jednu, jedinu šansu. Smisao života nije da se budućim generacijama ostavi nekakva, nečija istorija, već da im se ostavi mogućnost da i oni traže sopstveni smisao. Da im se ostave šume, reke, mora, ribe, nebo. Zapravo, nema tu oni i mi, jer svi smo, i trenutni i bivši i buduči, jedni te isti, ista ideja, misao, energija, odgovor.
 
Bili su potrebni milioni godina da bi ljudi upoznali planetu na kojoj su se zadesili, pa još hiljade i hiljade godina da bi upoznali sebe, pa onda još stotinak da to sve sjebu.  Preostaje nam još koja decenija, pa ko nije stigao do sad, neka opali sebi šamar. Nemoj poseći drvo, ošamari se, pa posadi. Ne bacaj smeće, lupi sebi dva šamara, pokupi ga. Ne mrzi, voli, da šamari brže prođu.. Piši dobre priče, ne čitaj loše. Pogledaj oko sebe, vidi kako cela planeta, zajedno u glas, peva odu životu, samo ti mali, uplašeni, pohlepni, zaslepljeni, sebični, ništavni čoveče falširaš. Zato se prvo dobro išamaraj, pa uhvati za ruke prve dve osobe do sebe. Kada se svi budemo držali za ruke, moći ćemo da gradimo budućnost gde će smisao  imati smisla, istorijski gledano. Budućnost u kojoj će biti šuma, reka, mora, riba, neba, gde će se korisiti sto posto mozga, pa ljudi više neće morati da se šamaraju.
 
 
I zato, ko nije do sad, neka pukne sebi šamar, nema posle jebiga.
 
još dobrih priča na http://mrdjodjo.blogspot.com

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: