Samo za goste lokala

piše : Milan Kovačević

Počelo je nedaleko od stare zgrade ’’Dnevnika’’. Ne mogu da se prisetim tačne lokacije – a i kako bih? Nažalost, još uvek uspevam da evociram uspomenu na to neartikulisano pulsiranje očiju unutar lobanje, kao da rogobatne radničke ruke pokušavaju da ih isteraju iz glave mesarskim čekićem.

Osećao sam se ovako i ranije, ali sam duboko u sebi znao da je ovaj put đavo zaista odneo šalu, i nema nameru da je vrati. Nisam siguran da li je veći problem bio sam osećaj koji me je prožimao, ili činjenica da moje stanje može postati nezaobilazni deo života inače nezainteresovanih prolaznika.

Ukoliko bi kakav radoznali nesrećnik spazio suštinu onoga što me iznutra izjedalo, moj socijalni – a verovatno i svaki drugi – život, našao bi se pred svojim neminovnim kolapsom. Pošto su me samo sekunde delile od totalnog debakla, stoički sam zadržao vazduh i uputio se prometnom Jevrejskom ulicom do lokalne konobe, gde bih eventualno uspeo da izbegnem neprijatnost i bar na trenutak sakrijem svoju muku.

Provlačio sam se kroz rulju uličnih trgovaca galamdžija koji su nudili razne tričarije i nisam prestajao da se sudaram sa staricama i njihovim kesama. Kao u lošem snu koji se premetnuo u još goru javu, sve su starice naizgled bile iste – sa istim pretrpanim kesama iz kojih je virio zeleniš intenzivnog mirisa i druga, meni nepoznata, flora.

Naravno – to nije bila jedina aroma ovog cirkusa. Svakojaki mirisi užurbane rulje napunili su moje nozdrve – kuvane pileće kožure, jeftina plastika i isparenja stotinu auspuha. Parfem Duša grada – par ekselans uništitelj životnih mogućnosti.

Mislio sam da ću da eksplodiram – sigurno, bez druge šanse. Ukoliko se eksplozija dogodi baš ovde, neću biti jedina žrtva prirodne katastrofe, a unutrašnjost mog bića sjediniće se sa prefinjenim notama apokalipse koja definitivno dolazi.

Prisutnost drugih jedinki želeo sam da svedem na prihvatljivi minimum, što zbog same nutrine užasnog bola koji sam trpeo – što zbog želje da ostanem visoko rangiran na društvenoj lestvici.

,,Još samo malo’’ – ponavljao sam sebi u bradu i provlačio se kroz glavnu tačku propale predstave. Još nekoliko puta sam lažno utešio samog sebe dok sam kloparao pločnicima poput pretovarenog i ranjenog konja.

Drvena tabla sa imenom popularne kafane nazirala se iznad gužve protraćenih života – nekako sam smogao snage, pa potrčah ka ulazu. Neoprezno otvorih vrata i bez ikakvog verbalnog kontakta uputih se u toalet koji se nalazio u samom ćošku, pored šanka.

,,Samo za goste lokala!’’ – neprijatnim tonom odvratio mi je šanker.
,,Sipaj mi pelindžer, stižem odmah!’’ – nisam imao nameru da ga slažem, pa sam ga gađao zgužvanom novčanicom od hiljadu dinara koja je volšebno sletela na uglačani šank. Pokucao sam na vrata toaleta. Bože, pomozi mi.

,,Zauzeto!’’ – ženski glas odvratio mi je sa druge strane. Proklet bio, Bože.

Zašto lokali imaju zajedničke toalete? Ko je osoba odgovorna za tu abominaciju? Pretpostavih da dotična nanosi na svoje lice šminku unutar te smrdljive kocke, a ja samo što nisam doživeo metamorfozu.

,,Hitno je! Molim vas, izađite!’’ – u očaju sam zajecao.

,,Evo, drkadžijo!’’ – pred mene je izletela izblajhana plavuša od svojih pedeset godina. Možda koji kilogram više.

,,Sačuvaj Bože!’’ – odmerila me je primetivši znoj koji mi se u obliku prozirnih balončića sakupljao na čelu. Zapravo, mislim da sam bio gola voda.

,,Hvala vam!’’ – proleteo sam pored nje ne sačekavši da se pomeri sa ulaza.

,,Kakav kreten!’’ – dodala je – ,,Gde su nestali pravi muškarci?!’’

Konačno! Povukao sam metalnu rezu zaključavši se u kontaminiranu prostoriju. Zašto o ovakvim mestima ne vode računa? Zašto dopuštaju da toalet izgleda kao Drezden kada su Britanci loše raspoloženi?

Raskopčao sam košulju, a sako sam bacio na vlažni pod bez obzira što se na istom nalazilo leglo bakterija još uvek nepoznatih čovečanstvu. Bilo me je briga, iskren da budem. Zakačaljke su svakako odavno otpale sa vrata, a na njihovim mestima nazirale su se okrnjene rupice. Olabavio sam kravatu, a pantalone spustih skroz do članaka. Osetio sam kako se natapaju tuđom mokraćom i ostalim telesnim izlučevinama.

Mlad čovek, oker pantalone – više ne toliko oker. Nisam znao kakvu ću reakciju izazvati među klijentelom kafane kada napustim smradni pakao, bilo mi je bitno da sam na sigurnom. Ipak, hvala ti Bože.

Spustio sam golu zadnjicu na nikad opranu dasku i izdahnuo. Ne znam da li je moj sfinkter oslabio usled radnog staža, ali provereno znam da nikada nisam bio bliže useravanju. Za malo da me sopstvo napusti.

Da se to dogodilo na Futoškoj pijaci, sledeći logičan potez bilo bi samoubistvo. Nekako sam ipak uspeo da stignem do tog oltara – do te prljave pozornice, koju bih sad najradije poljubio ali toliko samopoštovanja još uvek imadoh. Trudio sam se da ne gledam u grozote koje sam izbacio iz sebe, ali radoznalost je bila jača od dostojanstva, te sam pogledao, još uvek sedeći, kroz svoje raširene noge.

Nije ni čudo da sam za dlaku izgubio život. Iznedrio sam kofu fekalija raznih nijansi braon boje i olakšao sam svoj život barem za tri kilograma. Organizovani ručkovi u firmi i moja usidravanja kraj švedskog stola moraće definitivno da prestanu – obećao sam sebi. U poslednje dve godine nabacio sam minimum petnaest kilograma. Iz nekog razloga, poslednja rupa na kaišu nije me dovoljno alarmirala.

Toaletnog papira naravno nije bilo – bio sam previše uspaničen da bih se uverio u njegovo postojanje pre nego što obavih svoje. Panika je bila kratkog veka. Ubrzo mi je sijalica zasijala nad glavom, pa sam skinuo jednu od elegantnih crnih čarapa i njome obrisao zadnjicu. Život nije uvek lep.

Kada bi čistunica kakva je moja supruga znala za ovu avanturu, verovatno bi mi istog dana dostavila papire za razvod braka. Ovako, koga briga? Bio sam slobodan čovek – barem u tom trenutku.

Podigao sam sako iz kaljuge, zategao kravatu i jednu bosu nogu vratio u lakovane cipele. Život je nekada surov, ali cilj je dostignut. Prodisao sam – bez obzira na to što se obreh u prostoriji koja bi svakog normalnog čoveka naterala na povraćanje. Izleteo sam iz toaleta pobednički, gotovo razvaljujući vrata. Poput Džerija Rajsa – tačdaun! Ponosno sam nosio šeretski izraz lica ,odeven u zasrano oker odelo – bio sam jebeni Elvis!

Pištolja izgleda nisam bio ni svestan, a doktori su mi kasnije rekli da sam imao više sreće nego pameti. Kako sam docnije saznao, moj eksplozivni i nagli izlazak iz toaleta veoma neprijatno je iznenadio reketaša koji je sa šankerom malo pre toga ušao u verbalni, a potom i fizički sukob.

Taj je nezgodni zgubidan ispalio čak tri metka u mom pravcu, od kojih je samo jedan prošao par centimetara iznad srca. Druga dva su uništila svakako neukusni enterijer. Zar je zaista mislio da će usrani računovođa pokušati da izigrava heroja?

Na kraju, supruga me nije pitala zašto sam iz toaleta izašao potpuno ruiniranog odela, mada sumnjam da je to uopšte i bitno. Moja je sreća što sam nuždu obavio pre upucavanja, jer bih se u suprotnom verovatno olakšao direktno u gaće.

Krvav – mokar – usran.

Toga bi me verovatno bilo sramota, jer kao što vidite, preživeo sam. Neke stvari su ostale iste, neke sam promenio. Promenio sam jelovnik. Promenio sam posao. Promenio sam odelo. Samo mi je žao tog nepopijenog pelinkovca. Možda jednog dana svratim da ga eksiram – ako đavo odluči da mi vrati šalu.