ŠTA NAM FILOZOFI MOGU REĆI O FAŠIZMU?

Pre objavljivanja ovog članka (intervjua) moram da napomenem nešto – DOTKOM i dalje ostaje NEPOLITIKIN ZABAVNIK !

Razlog za ovaj intervju nije bilo uplitanje u politiku i društveno uređenje države (!?) u kojoj živimo, već pokušaj da nam neko ko izuzetno poznaje tu materiju objasni šta je to zaista FAŠIZAM, jer se u poslednje vreme taj pojam neprekidno pominje u raznim kontekstima, a to sam po sebi ne zaslužuje, kao i pojmovi demokratija, patriotizam i neki drugi, ali o tome možda u neko dogledno vreme…

 

Intervju vodila: Gorana Stepančev (objavljeno u emisiji “Laičke priče” na UnderGRAND radiju, 02. aprila u 19h). Možete ga poslušati odloženo na linku : https://open.spotify.com/episode/4uODZ8thniLhQQcwY7F1CN?si=HPNHRtHcTsu4jW2gecKFRQ

Dr Srđan Damnjanović je profesor filozofije. Postavili smo mu snop pitanja koje se tiču filozofije i fašizma. Profesor objašnjava kako su veliki filozofi XX veka, kao što su Ernst Bloh, Maks Horkhajmer, Teodor Adorno, Umberto Eko, Luj Altiser, Ernesto Laklo i dr. videli fašizam.

 

• Da li nam filozofi mogu objasniti šta je fašizam?

Mislim da je fašizam i filozofski problem. Ne samo zato što opterećuje naše živote, nego zato što ga nije lako definisati poštujući pravila formalne logike. U tom smislu ne postoji jedna definicija fašizma,  nego se on redovno javlja kao problem. Ne postoji lakmus koji će svojom reakcijom pokazati šta fašizam jeste, a šta fašizam nije, šta je kiselina, a šta je baza. Iz tih razloga filozofi su posebno nadležni za fašizam.

Naravno, postoji niz definicija fašizma, kao što je ona da je fašizam oblik državnog uređenja, nastao u Italiji 1922-1943, zatim u Nemačkoj 1933-1945. Premda bi se i neki drugi režimi mogli nazvati fašističkim, kao što je bio režim Franciska Franka. A tu već nastaju problemi „šetanja“ i „izmeštanja“ različitih elemenata. Danas je retko ko toliko sumanut da se direktno deklariše kao fašista, ali će rado upotrebiti različite elemente fašizma. Opet, ukoliko sve elemente desnih ideologija označimo kao fašističke, onda se sam fašizam izgubio.

• Konkretno, šta su veliki filozofi rekli o fašizmu?

Često je citirana Horkajmerova misao: “Ko neće da govori o kapitalizmu trebalo bi da ćuti i o fašizmu”, ali se obično zastaje kada treba istaći glavnu temu eseja „Jevreji i Evropa“ (1939), u kome je taj ideja formulisana: nacionalsocijalizam i fašizam pozivanjem na narodnu zajednicu prikrivaju jednu masovnu reprivatizaciju! I tada se čula ta magična reč  r a c i o n a l i z a c i j a !  Racionalna organizacija društva podrazumeva privatizaciju, na primer, banaka kao i državu koja „snabdeva“ porudžbinama tzv. privatni sektor.

Često previđa kako je Adorno varirao sličnu temu: „Fašistički pokreti bi se mogli nazvati ožiljcima demokratije, koja do sada ne opravdava svoj koncept“ („Aspekti desnog radikalizma“, 1967). Da bi se mislio fašizam, mora se zaći iza horizonta tako masivnih pojma kao što su demokratija i kapitalizam, iza horizonta sveta koji se ne dovodi u pitanje, kao i dominantnog tipa racionalnosti – ono, kako mislimo kada mislimo da smo neutralni, kada ništa ne dovodimo u pitanje. Valter Benjamin je odredio zadatak: u filozofiji se manje trudimo oko onog šta je bilo, već se pitamo kako ono sevne u trenutku opasnosti!

 

• Kako izgledaju osnovni elementi fašizma iz istorijske perspektive?

Istorijski gledano, nacionalsocijalizam neguje strast prema genetici, rasizmu, identitetskoj kulturi, koja pretpostavlja superiornost vlastite. Nacionalsocijalisti gaje ideal klasnog mira, uz kritiku sindikalizma i klasne solidarnosti. Nacionalsocijalisti veličaju nacionalu državu sa korporativnim uređenjem u kojoj dominiraju birokratska koordinacija i planska privreda, u službi krupnih vlasnika.

Fašisti su izgleda više negovali internacionalizam i kult civilizacijske misije, dok je antisemitizam bio u drugom planu. Prvo je čak zabranjen, pa opet aktiviran radi približavanja Italije Nemačkoj 1938. godine. Nemački prodor na istok je otvoreno motivisan prostorom za proizvodnju, kolonizaciju i eliminaciju rasa, dok je italijansko osvajanje Etiopije predstavljeno kao civilizacijska misija. Međutim, i jedan i drugi pokret poseduju zajedničko jezgro – reakcionarni modernizam. Tehnički i naučni razvoj, čudovišne laboratorije i proizvodne hale, ukrštene su sa fantazijom o tradicionalnim oblicima života u jednoj koordinisanoj državi. Fašizam „glumi“ revoluciju, a u stvari je reakcionaran.

Fašizam je nastao kao učenje o borbi naroda, pre svega, protiv liberalizma i komunizma, insistiranjem na kategorijama kao što su narod, rasa, uz sva sredstva koorporativne države i ekonomije. Rasizam se lako prihvata ukoliko je povezan strahom od gubitka radnih mesta, poniženja i strane dominacije. Fašisti uvode kult mladosti, snage, radosti, (nakazne) umetnosti, inistiraju na masovnom bavljenju sportom. I nasilje i snaga postaju stvar kulture. Dakle, fašizam je reakcija na krizu kapitalizma. Kao što to već ponavljaju do iznemoglosti! Ali trebalo bi tematizovati i elemente fašizma i samu krizu.

• Ali i druge ideologije se pozivaju na nasilje!

U pravu ste, ali je ono sasvim drugog tipa. Kada kažete „Smrt fašizmu“ vi zagovarate borbu protiv jedne ideje, a kada upotrebljavate Musolinijevo geslo: ko nije sa nama, dobiće metak! – odustajete od toga da sistemski menjate stvari, već zagovarate sredstvo, brutalno nasilje, kao rešenje. A to je velika razlika.

• Kako su izgledale prve filozofske reakcije na fašizam?

Ernst Bloh je, još tridesetih godina prošlog veka, pokušao da fašizam objasni konceptom istovremene neistovremenosti („Teranje veštica u Nemačkoj“, 1935. i drugi spisi)! Dakle, sa jedne strane imamo fantastičan naučni, tehnološki i tehnički razvoj, a sa druge, debakl svih humanih i humanističkih vrednosti. Zločini se, kako veruje Bloh, čine na najmodernije načine.

Taj raskorak nije nešto izuzetno, pre će biti da je pravilo nego izuzetak. Tek ukoliko se shvati taj raskorak, onda je moguće sagledati dimenziju fašističke retorike, koju je, takođe, analizirao Bloh. Laži se hrane kombinacijom gluposti i straha. Ernst Bloh je uočio i analizirao nekoliko karakterističnih tipova: Površna laž je lakrdijaški odgovor na uzrok: Domaćice čekaju u redovima zato što je porasla kupovna moć stanovništva. Nestašica izazvana ekonomskim kolapsom pretvara se u pobedu! Takođe, fašisti se služe “liftom budućnosti”, kada osvoje vlast kreiraju fantazijsku slike nacionalnog raja, pa onda na nju upućuju kao da se već ostvarila. Uostalom, razvikana industrija za narod, proizvodnja automobila, radio-aparata, bila je stvar demagogije. Pripadnici “naroda” nisu mogli da poseduju narodno vozilo, nego birokratska ili nacistička elita. Zato je jezik nacističkih laži jezik klišea i šuplјih fraza. Još je Bloh uvideo da je fašizam više istina nekog društva, a ne njegova anomalija.

 

• Kako bi izgledala definicija fašizma ili nacionalsocijalizma danas?

Zapravo, to je jedan od problema! Postoje autori koji smatraju da fašizam poseduje neka suštinska, esencijalna svojstva, koja se mogu definisati i strpati u bočicu-uzorak, ispisati etiku i sl. Onda bi stvar bila jednostavna, lakmus u kontaktu sa fenomenom promeni boju – i to je to! Opet, postoje i drugi autori koji smatraju da fašizam deluje kao kap žive na podlozi populizma, klizi levo-desno, poigrava se ponavlja i nestaje, da bi se opet ko zna kako i ko zna gde pojavio.

Ukoliko pretpostavimo da su oni drugi u pravu, onda je moguće i sasvim logično da nacionalsocijalizam kao varijanta fašizma, dakle desne i reakcionarne ideologije, u sebi sadrži ono „socijalizam“ kao i da se nacisti pozivaju na svoju „revoluciju“ i da zagovaraju tehnološku modernost, mada se drže reakcionarno. Problem je i u tome što je termin fašizam postao sinegdoha za različite populističke, totalitarne, pa čak neoliberalne pokrete (friendly fascism) – koje veličaju moć i solidarnost unutar jedne koorporacije ili se razlivaju u različite new-age varijante.  Opet, kao da svi ti različiti pokreti sadrže nešto slično.

•  Ko je onda u pravu?

Mislim  da nisu u pravu ni jedni ni drugi. I oni koji smatraju da postoji suština fašizma i oni koji posmatraju taj fenomen krajnje difuzno. Verovatno su najbliži istini Umberto Eko i Luj Altiser. Eko, pozivajući se na Vitgenštajnov pojam igre, nalazi porodični niz sličnosti:

1        2       3      4

abc  bcd  cde  def

Prva i druga grupa su slične prvoj, ali već četvrta nije! Ipak u toj “lažnoj tranzitivnosti” postoji sličnost ili bar veza. U sličnom odnosu se nalaze fašizam, nacionalsocijalizam, neofašizam, neonacizam, klerofašizam, etno-fašizam… Svi su oni različite kombinacije elemenata, ali postoji veza! Umberto Eko, u poznatom tekstu ističe kult tradicije, odbacivanje modernizma, neslaganje kao izdaju, strah od razlike, socijalnu frustraciju, strah od zavere, osećaj poniženja, permanentno ratovanje, prezir prema slabijem, kult smrt i heroizma, selektivni populizam, sklonost ka novogovoru i žargonizovanju („Večni fašizam“, 2010)! Opet, Eko ispušta ono najvažnije odnos prema državi i društvu! Tek osvajanjem vlasti ili u sadejstvu sa njom se realizuju ti “kulturološki elementi”.

•  Zašto Altiser?

Kada Altiser posmatra neki fenomen, on odustaje od vizije nekog “zmijskog jajeta” ili semena koje proklija i razvija se u famozno cveće zla ukoliko su mu okolnosti naklonjene. Altiser veruje da postoje različite elementi koji se susreću, ne pasivno, shodno datim okolnostima, nego zahvaljujući dejstvu aktera, koji imaju sposobnost da ih povežu i da iskoriste trenutak, a ne da vo vjeki vjekova isčekuju priliku da im sudbina, okolnosti itsl. budu naklonjene. Tada dolazi do domanacije određene strukture koja reprodukuje svoje elemente, a struktura se može učvrstiti i postati gotova stvar. Nije dovoljno samo to da postoji kriza, da su nade izneverene, da je nezaposlenost velika, da su građani razočarani i da u njima jača osećaj beznađa i ugroženosti, kao i da postoje, sa druge strane, razvijene naučne i obrazovne institucije, koje favorizuju naučni i tehnološki razvoj, a sa treće razvijena industrija koja u liku vlasnika sredstava za proizvodnju traži nekiPeten “treći put”. Pored postojanja konzervativno-desnih ideologija, čiji zagovornici su frustrirani, mora postoji neko ko je sposoban da sve te elemente ujedini u akciji, ili da ostvari jedinstvo različitih elemenata.

Opet ću se pozvati na primer iz Drugog svetskog rata zato što on aktuelan i danas. Maršal Peten, formiravši vladu u Višiju pod nemačkom okupacijom, amblemsku parolu francuske revolucije bratstvo, jednakost, sloboda menja za rad, porodica, otadžbina. Između ovih grupa ne postoji sličnost, nego diskontinuitet – bratstvo odnosno formiranje apstraktnih, društvenih veza ustupa mesto porodici, zajednici po krvnom strodstvu, jednakost se menja za kult rada, a sloboda za otadžbinu. Opet, druga grupa može biti razvijena u mnoštvu varijacija. Zahvaljujući svojim vezama sa nacistima, ulogom u kolonizatorskim ratovima, mestom u desno-katoličkim krugovima, pobedama u Prvom svetskom ratu, popularnošću koju je imao u Francuskoj, Peten je mogao da poveže, prilično koherentno, tri ključna elementa – premda su oni, sama po sebi, suprotstavljeni i da uz antisemitizam, organizuje život u službi nemačke ratne ekonomije.

Zato je lako pomisliti da se fašizam mogao javiti, kao što se javlja, bilo gde.

•  Da li je Altiser bio usamljen?

Ne, ne…  Ernesto Laklo („Fašizam i ideologija“, 1979) primećuje da u vezi sa fašizmom postoji kobna simplifikacija! Elementi fašističke ideologije i prakse javljaju se kao protivrečni A i ne-A, a odgovor je na taj problem bio stravično loš. Svi zagovornici autoriratne politike, od latinoameričkih vojnih hunti (pod američki patronatom), pukovničke diktature u Grčkoj, šahovog režima u Iranu, nazvani su fašističkim. Pogotovo kada se javi organizovana represija, koja se poziva na to na deluje u koristi potlačenih i poniženih… O čemu je reč? Izolovani elementi, od obožavanja države, nacionalizma, militarizma, nasilja, rasizma, itd, nemaju nikakvo značenje po sebi, tek posredstvom interpelacije, poziva, označavanja, stvaraju unutar odeđenog društva ideološke subjekte. Tek u slučaju formiranja tog koktel-subjektiviteta i aktera koji ga čine mogućim, nastaje fašistički režim, koji se onda obračunava, na primer, sa sindikatima, ograničavajući radnička pravima, minirajući sva dostignuća demokratije i sl.  Naravno, moguće je delovati u istom pravcu na osnovu drugačijeg sastava koktela! Važan je taj malter ideologije koji će povezati elemente i obezbeditit subjektivnost. Nekada taj malter postoji, postoje i grupe koje ga forsiraju. Ponekad uz pomoć režima, ponekad samostalno, ali ne dopiru do celine društvenih odnosa.  Međutim, ni ti, često nepovezani, elementi nisu neproblematični. Naprotiv. Oni prosto „vabe“ na povezivanje i delovanje.

• Kako biste konrektno odredili razliku između nacizma i fašizma?

To su različite kombinacije elemenata unutar porodične sličnosti. Podrobniji odgovor na to pitanje krije se u tekstovima Hitlera i Musolinija, kao i u programima njihovih partija. Musolinijev programski spis naziva se „Koorporativna država“. Pod fašizmom, država, kroz zvanične kartele, kontroliše sve elemente proizvodnje, trgovine, finansija i polјoprivrede. Hitlerovo programsko delo je „Moja borba“ – narod je žrtva internacionalne zavere, borba je blokirana jevrejsko-boljševičkom izdajom, a u novoj borbi, piramidalna birokratija i firer uzimaju stvar u svoje ruke… U tom odnosu učenik je postao učiteljev učitelj, pa nadzornik i na kraju kratkotrajni spasilac.

•            Da li mesto rođenja i poreklo imaju veze sa fašističkim stavovima?

Naravno da ne. Posebno mi je „draga“ ona perverzija po kojoj postoje urbani antifašisti i fašisti koji su seoskog porekla. To ni u nastanku fašizma nije bilo tačno, a nije tačno ni sada. Kao ni sa obrazovanjem. Mnogi visoko obrazovani ljudi razvijaju pojedine elemente fašističke ideologije ili je prihvataju kao takvu. Možete biti rođeni u porodici koja je žrtva nacističkog terora, a delovati ili propagirati u skladu sa važnim elementima fašističke ideologije. Takvih, nesumnjivo žalosnih, primera ima i u našoj blizini. Ima i suprotnih primera. Neki potomci istaknutih nacista postali su ubeđeni antifašisti.

• Kako biste konkretnije objasnili tu pojavu?

Fašizam ne dolazi iz prošlosti nego iz budućnosti. On se uvek javlja kada su nade društva izneverene, on je uvek više reakcija nego akcija i u tome se slažem sa jednim autorom koji, sa određenom dozom blagonaklonosti, gleda na nacizam, a to je Ernst Nolte.

• Neonacizam, neofašizam?

Neonacisti oživljavaju neke elemente nacističke ideologije, za koje smatraju da su primereni vremenu. Simboli im variraju, ali opet postoji zajedničko jezgro: u prerušenom i savremenom, često naivnom i povodljivom obliku slave nacističku ideologiju. Umesto kukastog krsta, uzimaju neki drugi simbol, ali se pozivaju na ugroženost bele rase, obespravljenost vlastitog naroda, odriču se klasne borbe i solidarnosti. Drugim rečima, milije su im mrvice sa bogataševog stola, pogotovo ukoliko su one nagrada za neki bruatalni akt prema drugima, koji su očima imaginarne celine – pretnja. Enco Traverso koristi termin postfašizam uvek kada bi trebalo označiti pokret koji više ne obećava snove o povratku u neko sjajno carstvo prošlosti, nego nudi alatku za izražavanje protesta protiv moćnika, tako što proizvodi strah i nudi bedem od neprijatelja koji ugrožava „obične ljude“, a to su globalizacija, islam, imigracija, terorizam. Prošlost koju nude postfašisti je „prošlost“ nacionalnog identiteta i suvereniteta.

U kontekstu onog „neo“ treba razumeti i pojavu onog „anti“ – koja je takođe problematična. Nije svaki „antifašizam“ – antifašizam.

• Kako to mislite?

Za svoje potrebe izvršio sam malu klasifikaciju antifašizma, pa mogu nešto preciznije obrazložiti ono što mislim. Postoji:

1) Žrtvoslovno reakcionarni i klerikalni “antifašizam”. Njegovi elementi su jasni. Naglasak je na pravoslavlju i narodu kao žrtvi, a termin “antifašizam” se ne upotrebljava, niti njegovi protogonisti sebe posmatraju kao antifašiste, ali deo javnosti posmatra tu pojavu u kontekstu atifašizma. Spomenici antifašističke borbe se zamenjuju sakralnim objektima, a antifašistički narativ koji je vezan za događaj menja se nacionalističkim (primeri: uništenje partizanske štamparije i odmazda – stradanjem Srba). Reč je o reakcionarnom revizionizmu, najblaže rečeno.

2) Državno-komemorativni “antifašizam”. Blizak je i nalazi se u sadejstvu sa prvim tipom. Oslobođen je supstancije antifašizma, a svodi se na favorizovanje transgeneracijske traume i fiksiranje identitetskih markera, koji bi trebalo da kamufiliraju jezu nacionalne države. Takođe, ratove 1991-2000 interpretira kao antifašističku borbu, pri čemu su fašisti redovno oni drugi, a kolaboracioniste i fašiste prevodi na stranu imaginarnog antifašizma. Tu je i teza o dva antifašistička pokreta.

3) Građanski antifašizam. Isrcpljuje se u kritici rasizma, antisemitizma i nacionalizma, insistira na različitim društvenim patologijama, favorizuje diskurs holokausta, povremeno proširujući krug na nejevrejske žrtve nacističkih “masovnih ubistava” na Rome, Slovene, homoseksualce, Jehovine svedoke, kao i na članove brojnih stigmatizovanih grupa. Po potrebi sadejstvuje i “projektno” sarađuje sa antišizmom državno-komemorativnog tipa, ali nikako sa “antifašizmom” 1. Uglavnom, ne kritikuje razloge koji su doveli do fašizma/nacionalsocijalizma. Gaji sklonost ka psihologizaciji i moralizaciji. Javlja se i u obliku „briselskog“, uvezenog antifašizma, koji je oslobođen od svoje antifašističke suštine.

4) Antifašizam u svom klasičnom smislu. Uspostavlja zajednički front prema istorijskom fašizmu sa 2 i 3, ali se protivi svim savremenim manifestacijama “prijateljskog fašizma” – korporativnim pravilma, redukciji radničkih prava, nastoji radikalizovati feminizam i rodna prava, neguje odnos solidarnosti prema perifernim zemljama svetskog sistema i migrantima. Ovaj tip antifašizma povremeno sadejstvuje sa antifašizmom 2 i 3, ali  on nastavlja i gde se oni zaustavljaju i sklon je konkretnoj borbi i solidarnosti.

• SPC je izdala osude antifašističkog obeležavanja racije, tj. APEL U odbranu nevinih žrtava Pogroma (Racije) u Novom Sadu 1942.

Da, veoma sam zbunjen i u stanju sam tek na prokomentarišem podnaslov, odnos termina Pogrom i Racija, kao i da tematizujem uglavnom negativnu konotaciju termina antifašizam u tekstu Apela. Objasniću zašto sam iznenađen terminom Pogrom. On se upotrebljava za čin masovnog nasilja protiv Jevreja nakon atentata na cara Aleksandra II, kada su se Carstvom pronele glasine da je ubistvo cara rezultat jevrejske zavere. Neobuzdano nasilje je trajalo celu godinu, uz masovna ubistva i pljačke jevrejske imovine, dok nije intervenisala vojska, premda vinovnici nisu kažnjeni. Pogromi su se ponavljali do pobede revolucije, a izazvali su masovno iseljavanje Jevreja u Ameriku i Palestinu. Termin provobitno upućuje na vezu carizma i antisemitizma, pa sam se začudio, premda se termin preneo i na stradanja drugih etničkih grupa, ali u korenu osuđuje carizam. A termin antifašizam („samozvani antifašisti“) upotrebljen je uglavnom u negativnom kontekstu.

Postoje autori koji govore o semantičkoj okupaciji, a ovo je čini mi se dobar primer. Reči menjaju značenja i služe da blokiraju jedna, a da afirmišu druga. Zato i je i Racija stavljena u zagrade, kao nešto sekundarno. Reč je o terminu koji ne upućuje na tzv. nacionalno ili međunacionalno pomirenje, nego na borbu protiv fašizma, protiv svih onih elemenata koje sam nabrojao. A tu nacionalnost nije važna, nego naprotiv, zajednička borba.

Uopšte, u srpskom društvu je antifašizam zamenjen nacionalnim stradanjem – zato je moguće da se termin Pogrom upotrebi bez kritike carizma. Nije samo reč o tipu odnosa prema fašizmu, nego i antifašizmu, koji je oslobođen od onog antifašizma, kao i o reviziji istorije.

• A slučaj sa keltskim krstom na izložbi posvećenoj žrtvama Racije? Meni je potpuno nelogično da se neko poistovećuje sa ideologijom koja je brutalno likvidirale njegove pretke.

Mislim da sam već delimično odgovorio na to pitanje. Što se tog slučaja tiče, ne mogu prodreti u svest tog mladića, premda mi se čini da je „keltski krst“ stvar pomodarstva, a nikako ne svesna manifestacija neonacističkih ideja. Međutim, upravo u toj naivnosti i banalnosti nalazim problem. Supkultura je nacifikovana, počevši od simboličkog nivoa, pa do nekih temeljnih ideja. U okviru projekta tzv. nacionalnog identiteta, koji je još jedan konstrukt, upravo ti elementi igraju važnu ulogu. Mladi ljudi su osetili da na taj način mogu zadobiti društveno priznanje i maskirati različite stvari. Opet, ukoliko je reč o neposrednom neonacizmu, onda argumentacija ide u ovom pravcu: „Žrtve Racije su postale žrtve, jer su ih na pobunu podstakli Jevreji i komunisti. Mogli su lepo prihvatiti Novi svetski poredak, raditi u pogonima jedne veličanstvene industrije ili, ukoliko su manje sposobni, biti logorski čuvari“. Razume se, prva i druga mogućnost se jasno razlikuju, ali je reč o srodnim tonovima u bliskom spektru.

 

• Odakle pojava klerofašizma? Da li je crkva sinonim za fašizam? Ako nije, zašto mnogi njeni čelnici podržavaju tu ideologiju?

To pitanje je bolje postaviti nekom sociologu religije koji se bavio genezom klerofašizma, koja potiče tamo krajem devetnaestog veka, koketiranjem nekih velikodostojnika SPC sa fašizmom, zatim konzervativno desnom ideologijom, „povratkom“ nosioca fašističke ideologije i akcije početkom devededesetih (Ljotić, Nedić), te uvođenjem i drugih krajnje suspektnih ličnosti u nacionalni panteon. Nije reč samo o besu koji je Nikolaj Velimirović gajio prema Marksu, Darvinu i Ničeu, uz izražen antisemitizam i divljenje Hitleru, nego o teološkoj misli koja nije uspela da razreši dubok nesporazum koji crkva ima sama sobom na liniji nacionalno-univerzalno, kao i o nastojanju crkve da obezbedi plašt koji će prekriti sve užase tranzicije. Drugo, mislim da crkva nije dala odgovor ni na klasno raslojavanje i pandemiju siromaštva („to nije njen posao“) nit na na epidemiju kovida – gde je delovala u korist vlastite štete kao i štete verujućeg naroda (podrazumeva se socijal-darvinizam: treba da vlada „prirodna selekcija“ i „borba za opstanak“). Takođe, imam utisak da se SPC stidi vlastitog sveštenstva koje je delovalo na antifašističkoj liniji tokom NOB-a, a da su mnogi pri tome položili svoje živote, kao i da su u manastirima bile bolnice i štamparije, gde je monaštvo pretrpelo odmazdu i mučeničku smrt.  

•  Niste ništa rekli o klerofašizmu kao o bliskoj vezi između katolicizma i fašizma?

Naravno da mi je poznata geneza klerofašizma, ali ta se tema u Srbiji zlupotrebljava, tj. njome se plitko kamuflira vlastiti nacionalizalam. Reč je o „antifašizmu“ 1 i 2. Interesantno je da i u Hrvatskoj i u Srbiji postoje oni koji negiraju pojam klerofašizma, kao navodnu besmislicu ili magloviti žargon, razume se, kada je njihova strana u pitanju. Ali, hajde da budem konsekventan do kraja.

Papa Lav XIII je krajem 19. veka organizovao teologe i teoretičare da stvore definiciju korporativizma. Na kraju se došlo do definicije koja u svojoj osnovi sadrži grupisanje ljudi prema svojim “prirodnim interesima”, gde organi državaju koordiniraju rad i kapital. Naravno, da ovo nije karakteristika samo fašizma, nego i niza drugih pokreta. Dakle, veza postoji i to na najvišem nivou, a kada se tome doda još jedan “prirodni element”, a to je tzv. “ljubav prema vlastitom narodu”, onda već imamo celu lepezu različitih klerofašističkih režima, pa i društava koji su prožeti klerofašizmom. Onda dobijete kao rezultat one parole gde se bog dovodi u odnos konjunkcije sa određenom nacijom, ili je sam bog pripadnik te nacije. To je pravi i najopasniji “pacovski kanal”.

• U čemu leži ta specifična privlačnost fašizma?

Studija Vilhelma Rajha „Masovna psihologija fašizma“ iz 1933. i danas deluje veoma uverljivo. Akcije i delovanja nisu svrhovita, ljudi postupaju protiv svog interesa, taj istorijski subjekt je podeljen a i često i protivrečan. U porodici i školi se vrši ono famozno povezivanje socijalnoekonomske strukture i ideološke reprodukcije društva, ali ta sfera nije slivena. Različitim mehanizmima potiskivanja, „prirodna agresija“ kako je to video Rajh postaje masovnopsihološka podloga klasne države, koja se uvek zaklanja iza nacije, porodice, tradicije – i morala!

U sličnom pravcu razmšlja i Adorno. Fašističke partije moraju posedovati ingenioznu propagandu, zato što moraju da premoste razliku između realnih interesa i prikazanih ciljeva. A struktura vođe je uvek u sazvučju sa strukturama širih slojeva. Ne samo da strukture marširaju ulicama, kako je to jednom rekao Lakan, nego se strukture zaklanjaju iza vođe i često igraju svoje kolo. Zato su danas popularne storije o Hitlerovom ludilu, a ne o strukturi društva, o elementima čije sadejstvo čini fašizam. Propaganda jeste važan element svakog fašizma, ali baviti se samo propagandom i masovnom psihologijom fašizma, prazna je priča. Istina, baza u masama, kako je to opet formulisao Adorno, ide sa elementima sumanutosti.

Postoji još jedan element privlačnosti, ne sada fašizma, nego anti-antifašizma. Anti-antifašizam direktno brani temelje novog srpskog kapitalizma u njegovoj brutalnijoj varijanti. Dakle, kada levičari ispisuju parole koje žigošu rasizam, nacionalizam i eksploataciju, anti-anti fašisti samo dodaju ono anti. Premda su se vidim zaustavili kod zahteva za besplatno studiranje.

•  Da li se u odnosu na fašizam može ostati neutralan?

Neutralnost znači lošu veru tj. nemogućnost sagledavanja vlastitih, najčešće određujućih pretpostavnih ravni. Kada kažete da ste neutralni, vi ste već zauzeli stranu. Biti neutralan, znači biti nesposoban da sagledaš vlastito mesto i vlastitu ulogu. I delovati u jednom strogom ideološkom šablonu.

• Kad bi Srbija bila ideologija, koja bi bila?

Srbija nije monolitno društvo, koje se može preslikati u jednu ideologiju. Nisam sklon tvrdnjama koje izjednačavaju tranziciona društva sa fašističkim, ali da postoje različiti elementi fašizma – to da, kao i da oni izazivaju nespokojstvo. Srećom, daleko smo od toga da ti elementi obrazuju samostalnu, dominantnu strukturu koja će prožeti celo društvo. Radije ću reći da je nadgradnja Srbije imaginarna! A to znači da je sazdana na relaciji ljubav-mržnja, prijatelj-neprijatelj, da se identifikacije vrše sa nametnutim uzorima koji cementiraju dato stanje.