Nepolitikin Zabavnik

Život

Strukture

piše : Nenad Milenković- Panić

 

Išao sam danas da dobrovoljno dam krv. Nije tu samo humanost i reciklaža krvotoka, lipida, balansa hipertenzije u pitanju, već naravno ono što šljakeri u firmi vole više nego rimljani saturnalije, to su ona tri famozna slobodna dana, uz to plaćena. Kakva jebena blagodet. Dobiješ dane da bi mogao da radiš privatno, da bi dalje mogao da odvojiš sredstva za….nek svako izmisli svoju listu.

“Takav je sistem. Mala je kinta a fale ljudi” Svuda fale ljudi, počev od transfuziologa na VMA pa do onih koji kopaju zdence za umiruće, sve starije, umiruće nacije. Nema ni poštara da nose telegrame. Ovih dana ih nema nikako. Po povratku iz grada povezao sam Mitru, Džonija, ortaka iz nekada autolakirerske radionice drugog ortaka. Sada je poštar. Odmah sam ga, malokrvno stondiran počeo da gnjilim o pitanjima obustave rada, jer kako kaže, to je obustava rada, nikako štrajk. Jer, štrajk mora da se najavi kako bi sistem adekvatno mogao da reaguje. Da, sistem mora da zna da si nezadovoljnik. Unapred. Jebeni sistem. Nepromenjiv i kancerogen, genetski određen. Isti nose čizme doveka, dok drugi voze, kopaju i nose za njih poštu. Mitra je miran i razložan lik. Spiritus muvens obustave u lokalnoj poštanskoj jedinici tih dana. Gandijevski ubedljiv. Ali avaj. Stalo je. “Poklekli su stariji” “Njima nije važno što rade za trijes iljke, dokle god im niko ne dira reon i imaju istu smenu, nema veze čak ni to što sami remontuju svoje motore. Prosto, usrali su se olako, ko i uvek. Razumem ih. Jer blizu im je penzija.

Neke žene su plakale kada su počele suspenzije, osećale su sramotu što moraju da odustanu, ali prosto nisu imale gde, plaše se za posao. Žene su to, šta da rade ako izvise. Razumem ih. Svako treba da radi po svojoj savesti i hrabrosti” Drugi ortak, jedan iz paralelnog grada Luzergrada kaže: “Ne pričam o politici, neću politiku u sve da mešam. Previše je politike oko nas. Ušla je u svaku poru našeg društva. Nije ovo pitanje politike. Ovo je pitanje naše kolektivne svesti, empatije i svesnosti o tome u kakvim vremenima živimo i mojom potrebom da izađemo iz tih vremena kao pobednici nepravde” Zapravo nijedan od obojice ne govori o politici pa eto, ne bih ni ja. Jede mi se cvekla jer razmišljam o tome kako sam kraći za pola litre od jutros i zato što razmišljam o boji krvi. Ta ista krv se upumpava u sistem. Mnogo pre nego ova koja ide u operacione sale. Ta krv koju ne izvadimo, tek ona nije naša. Osim kada se proliva za istinu, ili za demoliranje sistema. Jer je to jedini način, mislim. Da bi se sistem demolirao, napravio novi, treba ići uzbrdo, penjati se uz strukture, kao u video igrici. Tako nekako. Ovo nije priča o politici. Ne umem o njoj. Ovo je priča o malokrvnosti, kukavičluku i strukturama.

Strukture

Retka je to vrsta ali dugo opstaje. Ima taj neki naročit mehanizam. Poput pacova koji je stožer svih bolesti ali ne oboleva, već ih “samo”prenosi”, a onda se desi Kuga.

Prvo – oslobođen je integriteta.

Šta to znači?

To znači da nema ličnost i karakter, ali nije to ono što ga čini opasnim, već zabluda da MISLI da ih ima.

Iako, u dubini duše OSEĆA da ih nema.

To je paradoks, konflikt i budući da svaka duša teži oslobođenju ili umirenju, on poseže za samoobmanom.

Kako to radi?

Vrlo jednostavno-nađe snažniju ličnost od sebe, nekakav autoritet koji vodi u tom deluzivnom lancu samoobmane, neproverenih ideja i ideologija(ovakvi uglavnom veruju za sebe kako su Izabrani, nekakve Mesije, Komesari, Oni koji znaju više, a zapravo im je prodana njihova sujeta od strane sivih eminencija- jedinih pravih igrača, što ih u osnovi čini glinenim golubovima) dakle isti na taj neki način, i onda poput mikrorganizma polako uđe u sistem ovog jačeg i hrani se njegovom iluzijom ali je i pospešuje. Obojica tako žive od bremena laži,i to ide toliko daleko da kad-kad deluje i protivprirodno…Zato se često kaže za onog koji je “curica”u tom odnosu,i da je dupeuvlakač.

Naravno,to je tek početak.Kasnije se u većim sistemima počnu slični sličnima da raduju, da se prepoznaju, pa to onda postane zarazno i dobija odlike verskih organizacija.

I šta se desi?

Desi se sindrom čopora- počnu da se utrkuju ko će prvi ponuditi “miokliz”,pa svako igra svoju ulogu dragane

Neki su poput onih grupi(groopie) devojaka, što uvek i svuda idu za članovima benda i nude svoje nežnosti iza bine.Stalno nešto slikaju i aplaudiraju kad treba, snishodljivi su i a priori se slažu .Oni su smešni,i tanani poput senki.

Drugi su opet, ubeđeni da su najbolji ortaci sa vođom..znate ono Mirko & Slavko vožnjica..Oni čak veruju u više ciljeve, a zapravo se potajno nadaju kada će da ovaj  posustane ili napravi grešku.Kao kada u čoporu dođe do smene vukova(s’tim što vuci imaju istinsku arhi- etiku borbe kao folklorne radnje, ali koja ne izostaje nikada) .Ovi čak ponešto i zameraju, i tobože imaju konstruktivne kritičke stavove prema postojećem sistemu vrednosti, ali avaj…i to je samo bedna rola pred samim sobom, jer nikada neće  istupiti, već im se ta maska najviše dopada.Furaju se na to.Takvi su potencijalno opasni.To su oni što prvi izdaju u prevratima.

Tu su i oni treći-fini i uljudni. Smerni poput Gandija. Oni svima žele najbolje i bore se za opšte dobro. Poput davno zapostavljenih majki čija je uloga žene prestala onog momenta kada su rodile, i sada jedino što se od njih očekuje je da “gledaju u lonac” i da ćute. Mada,i kada bi nešto rekle, više to nema ko da čuje.Takvi su nemi i nepovratno izgubljeni. Takvi se prosto podrazumevaju.

Červrti su najgori. Beskrupulozni poput ovisnika. Zapravo i jesu ovisni, jer su toliko u anusu svog objekta obožavanja da su počeli da liče na njega, misle njegovom glavom i istinski veruju sve što im se kaže.Veruju i više od onog ko im govori.Takvi bi prodali i grobno mesto svoga dede. Takvi najviše pevaju, a pevaju i protiv ovih prvih i ovih drugih, trećih i svih ostalih.

A tu su i oni posrnuli. Vrla deca kojima je dato da budu iznad tog začaranog kruga iluzija ali koji sistemski moraju biti vođi uz skute. Takvi pokleknu u strahu i na kraju, usled tog straha počnu da liče na Oca. Takvi čine da se vrsta produži.

U tome im pomažu, hendikepirana braća, mali i zli baštenski patuljci. Oni večito Drugi, preživela nedonoščad  gladna za nikada doživljenom ljubavlju oholih roditelja, Kaini sa zlim intencijama koji čine loše radi lošeg. Jer ne znaju šta je dobro.

Tu je i krdo.

Masa.

Sirovina za obradu.

“Lutke od krvi bez trunke ideje”

Impotentni makijavelisti, razapeti između “jebi ga tako je kako je” , “ćuti,vidiš da može i gore”  i  “kako se ko snađe.”

Kratkovidi i pognutih glava, mutavi i izdresirani da gledaju strogo u zemlju, jer od zemlje nema dalje, to jest ima, ali to je neka druga priča.

I oni su najodgovorniji jer prljaju čistotu srca svoje dece, rođene i nerođene, tako što im ostavljaju svet pun nužnosti zaodevenih u kompromise.

A Vođa?

Vođa je usamljen i nepovratno izgubljen.

Vođa je potreban.

 

tekst je izvorno objavljen na bratskom portalu GLEDIŠTE

Leave a Reply

%d bloggers like this: