Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Život

Život i smrt u tržnom centru

 Rođen sam u prodavnici cipela, bilo je neko sniženje, i do 60 posto, pa je moja mama umesto u porodilištu bila u tržnom centru.  U tržnom centru sam naučio da hodam, mama me je vodila od radnje do radnje i tako sam korak po korak prohodao. Tata je imao običaj da me zatvori u dečiju igraonicu gde sam se spuštao niz tobogan, dok bi on sedeo u restoranu brze hrane i čekao da se  izmorim, pa bi išli kući na spavanje. Jednom me je tamo i zaboravio,  ali ja ništa nisam primetio jer sam u tržnom centru provodio više vremena nego kod kuće. U tržnom centru sam naučio i da govorim, prva reč koju sam izgovorio bila je TOTALNA RASPRODAJA, to su zapravo dve reči, ali valjda sam bio napredno dete. U tržnom centru sam naučio i da pišem– A kao akcija, B kao butik, V kao Visa card, G kao gotovina, D kao dinar… I da brojim i to u procentima – 30%, 50%, 80%. U tržnom centru sam se prvi put i zaljubio. Upoznao sam je na pokretnim stepenicama. Jurili smo se tako, ona se penjala, ja sam se spuštao, tako u krug, dok mi nije dosadilo…

 U međuvremenu sam pošao u školu, a kako se tržni centar nalazio na sred puta od moje kuće do škole, na mestu gde je nekada davno bila bibiioteka, svaki dan posle časova sam svraćao tamo i posmatrao ljude kako su srećni dok troše mukom stečene pare na stvari koje će im kratkoročno koristiti (ili neće uopšte), a dugoročno zauzimati mesto u njihovim malim stanovima sa velikim kirijama. U tržnom centru sam se prvi put potukao, u redu za kasu, a kako je vreme prolazilo, a ja stasavao, tamo sam se i prvi put zaposlio, u hipermarketu. Gurao sam kolica i postavljao robu na rafove. Poslovi su se ređali, ja sam napredovao da bi dogurao do menadžera u prodavnici ženskih parfema…

 Život je bio divan, kao na reklami za novogodišnje popuste sa sve Deda Mrazom. Godine su proletele u sjaju izloga, savršeno ispoliranim pločicama, mirišljavim osveživačima prostora,  večnim rasprodajama koje su delovale kao da se nikada neće okončati… Jednog dana sam se popeo na krov tržnog centra, pogledao sam u nebo i skočio… Možda sam samo hteo da poletim… Pao sam dole na parking, na čijem mestu je nekada davno bio park sa sportskim terenima, i razbio se od beton. Čuo se ženski vrisak, neka devojka je upravo tog trenutka dobila nagradno lakiranje noktiju u salonu lepote, imali su neku promociju… Mene niko nije ni primetio, samo su došle tetkice, polile su veliku crvenu fleku vodom i malo to izribale kako bi ljudi nesmetano mogli da nastave sa svojim životnim rutinama, kao što je guranje kolica iz prodavnice ka gepeku kola… Jebiga…

Goran Đerić (https://www.facebook.com/djericgoran/)

još sličnih priča na : www.mrdjodjo.blogspot.com

fotografije : Aleksandar Jovanović

2 Comments

  1. Ćazim Salihi

    Gari, razvalio si.

  2. Odlična mu je ova…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: