Život nije "igra na sreću" (intervju sa Jasminom Leković, psihologom)

 Svi znamo da „Život nije igra“ i da nas u njemu čeka mnogo skrivenih zamki. Jedna od tih zamki su i „igre na sreću“ koje znaju da budu fina razbibriga i lepa zabava, ali kad neko počne da ih igra bez samokontrole, čeka ga bolest zavisnosti pod nazivom „patološko kockanje“. O tome i još nečemu, naš spoljni saradnik Goran Kuprešak je pričao sa Jasminom Leković, diplomiranim psihologom i psihoterapeutom, osnivačem Centra „Život nije igra“ koji se bavi prevencijom i odvikavanjem od patološkog kockanja.

Šta je to, ustvari, patološko kockanje ?

• Patološko kockanje je bolest zavisnosti. Proglašena je 2012. godina od Udruženja američkih psihijatara i to je prihvaćeno i kod nas. Patološko kockanje je kad čovek nema kontrolu nad impulsom na kockanje, odnosno kad ne kontroliše uloge, svotu novca koji ulaže i vreme koje provodi u kockarnici. Razlikuje se od kockanja koje nazivamo rekreativnim ili društveno-prihvatljivim. Tu je motiv – igra i zabava, a ne zarada. Nema pokušaja povratka novca i uglavnom je tu glavni problem. To je glavna opasnost. Prelazak u patološko kockanje se vrši i kad igrač počne da troši novac koji nije njegov, koji je namenjen u druge svrhe, za plaćanje nekih računa, kupovina nekih stvari za kuću, recimo itd. Osnova problema je uvek pokušaj povratka novca i podizanje uloga kao i novac koji se pozajmljuje zbog kocke..

Koliko vremena se već bavite tim poslom ?

• Pet godina.

Vaš utisak, da li je sve više ljudi koji ulaze u patološko kockanje ?

• Čim se otvaraju nove, i to u velikom broju, kockarnice i kladionice, golim okom je vidljivo da se povećava broj ljudi zavisnih od kocke. Još uvek je velik broj ljudi koji ulaze u te lokale željni igre i razonode, ali odatle se regrutuju budući patološki kockari. Motivi da odlaze u te lokale su zabava, a često i višak slobodnog vemena. Ponekad i bežanje od životnih problema.

Koji je glavni problem zavisnika od kocke ?

• Velik problem kod zavisnika od kocke je što upadaju u dugove. Najčešće, oni traže pomoć, prvo od porodice, a to krene tako što priznaju da se kockaju i prijave dug, ali u velikom broju slučajeva oni ublažuju situaciju i ne prijavljuju ceo dug, već samo deo. Razlog je strah od osude porodice i okoline i oni tim lažima pokušavaju da ublaže reakciju sredine, familije, bračnog druga,dece…Ima i drugačijih situacija kad se ne boje reakcija nego očekuju pomoć porodice i prijatelja pa traže posredno da im oni pomognu, a znaju pravu finansijsku situaciju onoga od koga traže pomoć pa ne prijavljuju pravu veličinu duga i gotovo uvek govore kako će im to potpuno rešiti problem, ta količina novca koju traže. Tako da ta patologija ide pored zavisnosti od kockanja u zavisnost od laži i iskrivljavanja istine i manipulacije situacijom i manipulacijom drugih ljudi. Uvek ih prati neki „nerazumni“ i „nerealni“ optimizam kako će sigurno sledeći put dobiti i rešiti sve probleme i tako se sve više zaglibljuju u „blato“. Čak i da se desi da dobiju neki novac, oni ne znaju da stanu i pokušaju da vrate deo duga nego nastavljaju da igraju sve dok imaju novaca.Naravno, izgube i početnu sumu i dobitak i opet ostanu bez para. Čak i mali dobitak uvećava želju za kockom, adrenalin se više luči, veća je želja za daljom igrom.Oseća se superiorno i moćno.

Kako se oni ponašaju kad dođu kod vas da traže pomoć ? Da li su depresivni, agresivni, tužni, besni ?

• Neki dođu da bi smirili porodice, neki dođu jer su svesni da imaju problem i oni su zaista došli da potraže pomoć. Spremni su da sarađuju.

Da li u vašoj praksi ima slučajeva kada niste mogli da pomognete ?

• O izlečenju nema ni govora ako od poslednjeg kockanja nije prošlo bar dve ili tri godine. Neko može da napravi i recidiv što se tiče kockanja. Vrlo brzo može da se zaboravi sve što smo pričali ili se dogovarali. Najvažnije da se učvrsti njihova odlučnost o prekidu zavisnosti i prekidu ponovnog igranja. Ne postoji brzo rešenje. Postoje i zablude kod tih ljudi koji kad apstiniraju od kocke nekoliko meseci misle da su rešili problem. Oni onda prestanu da dolaze i na seanse i razgovore jer misle da su trajno rešili svoju zavisnost od kocke.

Sigurno ste se susretali sa mnogo tužnih priča, tužnih sudbina. Koja je neka starosna dob kada se pacijenti najčešće obraćaju za pomoć. Da li su to mlađi, sredovečni, stariji ljudi ? Ima li i žena koje su patološki zavsne od kocke ?

• Najčešće su to dvadesete i rane tridesete godine. To su ljudi koji su tek zakoračili u pravi život i već imaju jako ozbiljan problem, a svesni su toga. Ipak, sa nekom vrstom kockanja i klađenja se počinje još u osnovnoj školi, tako da neki koji dođu da traže pomoć iako su mladi, imaju već veliki staž u tome. Od prvih susreta sa kladionicom do prave zavisnosti nekad zna da prođe i po deset do petnaest godina.

Koji su problemi sa tim kladionicama ?

• Pre svega, lako su dostupne, ima ih previše, čak i blizu škola mada je zakonom strogo zabranjeno da se otvaraju u krugu od 50 do 100 metara od škola. Maloletnici se bez problema puštaju u takve objekte i tako se regrutuju potencijalni budući zavisnici. Niko o tome ne vodi računa, a ponajmanje država. Vršila sam istraživanje u novosadskim osnovnim školama na 790 učenika i dobila sam frapantan podatak da je više nego polovina dece probalo neku igru na sreću a 51 % je to probao u uzrastu od 10 do 14-te godine. I to je najčešće bila kladionica. Čak postoji podatak i da je petina dece mlađa od 10 godina imala iskustva sa igrama na sreću. Uglavnom je to bio Loto , ali je bilo i onih koji u imali iskustava sa kladionicama i ruletom, što znači da je u tim slučajevima porodica isključivi krivac, jer, dozvolićete, deca od deset godina su retko, gotovo nikad, samostalna. U tom istraživanju sam došla do podatka da trećina od te dece što se klade koriste posrednike. Nekad su to stariji drugari, komšije, a nekad i odrasli članovi porodice, ali bilo je odgovora i kako su igrali aparate ili rulet, pa tu nije moglo biti posrednika.To opet znači da se zakon ne poštuje i da su ti lokali dozvolili ulaz maloletnicima što je strogo kažnjivo. Naravno, za to niko nije odgovarao.

Da li je bilo i nekih komičnih situacija, da unesemo malo vedrine u ovaj razgovor ?

• Bilo je situcija da ih uhvatimo u laži. Bilo je situacija da su nas ukućani pacijenata zvali da nam kažu kako se oni i dalje kockaju, a oni na seansama kažu kako je sve u redu i kako apstiniraju i to još začinjavaju detaljima i izmišljenim situacijama, a kada im ja kažem istinu oni se prave nevešti i glume decu koja su uhvaćena u bezalenoj laži ili krađi pekmeza.

Gde vas pacijenti mogu naći i obratiti se za pomoć. Gde su vam prostorije, vaša ordinacija ?

• Najbolje je da se obrate na broj telefona 069 / 275-0045. Mogu da pitaju za bilo koji savet. Najčešće dajem savet, recimo, roditeljima da ne vraćaju dugove svoje dece, jer tako postaju saučesnici u tome. Jer, ako vrate dug, ta osoba neće osetiti posledice tog kockanja.

Ipak, postoji opasnost i za onoga koji je napravio dug. Neretko se duguje „opasnim ljudima“, velikim igračima. Šta onda ?

• Moj savet je da reaguju kod prvog duga. Naravno, to je teško uvek primetiti, jer zavisnik neće osetiti da je već kod prvog duga duboko zaglibio i neće ni reći nikom nego će pokušati da se „vadi„ i opet pokreće taj začarani krug vađenja ponovo i ponovo i brzo postaje patološki zavisnik. Misle da je to bahatost, bezobrazluk a ne razmišljaju u tom pravcu da dalje kockanje može da dovede do bolesti. Roditelji plate dug, dete obeća da se neće kockati i misle da je problem rešen. Dok se ne pojavi sledeći dug. I tako u krug. Tako to može da traje godinama, a zavisnici od kocke, kao i od droge su jako ubedljivi. Izmišljaju svakojake laži i njima mozak jako brzo radi kada traže izgovor ili neki razlog za laž. Jako su vešti u manipulisanju drugima i lukavi, traže od roditelja da ih ne podsećaju na staro.

Pretpostavljam da se u lečenju zavisnosti od kocke ne koriste medikamenti.

• Ne, isključivo pomaže samo razgovor i samo razgovor. Pokušavamo da otkrijemo sve te okidače za kockanje i  koje su to situacije kada ne mogu da odole kocki i klađenju. Pokušavamo da shvatimo da li je to počelo iz dosade ili zbog bežanja od nekih problema. Obično je kod kockara glavni problem – novac. Oni aposlutno ne umeju da sačuvaju novac. Nekad beže od svakodnevice.

Da li ima i starijih ljudi da vam se obraćaju za pomoć ?

• Jako retko. Uglavnom su to mlađi ljudi, isključivo muškarci, mahom porodični, ali ne mora da bude uslov. Ima i momaka, razvedenih, šarolik je sastav onih koji se obraćaju za pomoć. Ipak, kada se neko obrati za pomoć, to znači da je svestan da ima problem, jako veliki problem.

Da li vam se neko obraćao od nekih udruženja, možda grad ili možda škole da držite predavanje ?

• Nije niko dosad, ali mislim da bi bilo vrlo poželjno da se pogotovo u školama, osnovnim i srednjim održi nešto slično, pre svega zbog prevencije i ukazivanja na jako veliki problem kakav je zavisnost od kocke. Moj savet svima koji ulaze u takve lokale bi bio da ako već moraju iz nekih razloga tamo da ulaze, da se drže nekih pravila, a to bi bila – da pre ulaska odrede koliki je taj novac koji su spremili da potroše, da ne povećavaju ulog i da nikako ne pokušavaju da se „ vade“, da pozajmljuju novac pa da se vrate. Čak da odrede i vreme koje će provesti tamo. Znači, da naprave neki plan. Moraju da nauče neka pravila koja će im pomoći da ne upadnu u takve greške. To je konstantna i velika greška.

Smatrate li da je porast bolesti kockarske zavisnosti upravo određen i vremenom u kojem živimo, porodičnim odnosima, nedostatkom vremena koje roditelji provode sa svojom decom, manjkom razgovora sa njima. Da li su deca i omladina više prepuštena samoj sebi i ulici ?

• Roditelji ne shvataju ozbiljnost toga. Čak se dešava da roditelji zajedno sa decom popunjavaju tikete, da očevi šalju svoju decu da odu da im uplate tikete i tako. To izgleda dosta bezazleno kao neki vid zabave, ali, tako se počinje. To je nekako društveno prihvatljivo, igraćemo za “pedeset- sto dinara” i tako to kreće. A ko zna gde završi. Ne samo što roditelji tu greše, nego ta deca ne smeju ni da uđu u kladionice po zakonu, ali o tome niko ne vodi računa. U mojim istraživanjima sam dobila jasan podatak da postoji jedan dvanestogodišnjak koji je po svim parametrima patološki zavisnik od kockanja i on po sopstvenom priznanju ide sa ocem na rulet. Počeo je sa manje od deset, uz starijeg brata, na aparatima. To je dokaz da sve kreće od porodice , ali je i uticaj vršnjaka jako velik. Kasnije, kad sve pređe u patologiju onda se klade i kockaju sasvim sami, da niko ne bi video kolike uloge stavljaju. Da ne vide u kojoj meri je ta zavisnost uzela maha.

Koliko je to ozbiljan problem ?

• U istraživanju sam dobila podatak da trećina učenika svoje pare za užinu troše na kladionicu. I umesto da ih usmeravaju na sport, na muziku, da vode decu na koncerte, na utakmice, mnogi roditelji, čitaj očevi , vode svoju decu u kladionice što je nedopustivo. Deca ne znaju šta će sa slobodnim vremenom, a i primamljiva je mogućnost neke zarade na kladionici, na tiketima. To je ozbiljan problem i pojedinca i porodice i društva. I vrlo lako se izgubi kontrola. Ja sam sklona da kažem da je to ozbiljno kao i problem zavisnosti od droga. Bolest zavisnosti – bez supstance.

Svi zainteresovani za savet ili pomoć mogu se obratiti Centru “Život nije igra” na već navedeni Telefon: 069/275-00-45 ili
E-mail: office@zivotnijeigra.com ili odlaskom na sajt www.zivotnijeigra.com
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=CK2buVDIo9k&w=560&h=315]