U srcu Grbavice, obgrljena ulicama koje nose imena Gogolja, Tolstoja, Puškina, Alekse Šantića, smestila se „Lemijeva knjižara“, a njen vlasnik Milenko Vlaisavljević – Lemi napravio je mesto na kojem vreme drugačije protiče. Posetioci sede i čitaju, sluša se rokenrol sa kaseta i pojačala iz 70-ih godina prošlog veka, svuda su slike, umetnički predmeti i antikvarna izdanja knjiga. Svaki razgovor vodi od pisaca do slikara, filmova i muzike, do pravih gradskih faca, pa kupovina „na brzaka“ nije moguća i najbolje je ni ne planirati takav poduhvat.
Milenko Vlaisavljević – Lemi bavi se knjižarstvom od 1991. godine i nesumnjivo je prava gradska faca. Radio je u knjižari „Bata“ u holu Srpskog narodnog pozorišta, potom u nekadašnjem „Nolitu“ na Spensu, u „Maloj velikoj knjizi“, pa u „Mostu“, onda u „Ljubiteljima knjige“ u Zmaj Jovinoj ulici, a pre tri i po godine je po prvi put postao vlasnik knjižare. Kako je do toga došlo, priča za portal mojnovisad.com.
– Zašto sam otvorio knjižaru? Pa ne sviđa mi se kako danas knjižare izgledaju. Ako mislim da vidim više i znam bolje, onda je na meni da to i pokažem. Ne slažem se sa onim sa čime nas zatrpavaju. A drugi motiv mi je – ne dam ovaj grad centru! Kada prođem kroz centar grada, tamo više ništa nije moje. Pa videću koliko mogu da izdržim. Ako ovo opstane, sve može da opstane. Čitanje je užitak, a ne trgovina.
Kako ste izabrali Grbavicu za mesto svoje knjižare?
– Stvar je jednostavna. Stanujem na dva minuta odavde, jer sam se udao na Grbavicu, a inače sam Limanac. Bilo mi je dato da prepoznam ovu okolinu. Grbavica je stari kraj, takav da ovde starosedeoci ne moraju ništa da dokazuju. I pijandure i gospoda, svi su svesni sebe. Ovde ima mira i nema pokondirenosti. Vreme drugačije protiče. Sporije. Kad se dođe ovde, treba računati da ćeš tu provesti više vremena, nego što si planirao. Ispred knjižare je velika terasa, a pod njom uvek ima mesta na parkingu. Drveće je čarobno. Za antikvarnu knjižaru, kao što je ova, nema boljeg mesta od Grbavice. Za običnu knjižaru, ne znam da li bi ovo bilo dobro mesto.
„Lemijeva knjižara“ ne postoji dugo, ali je postala kultno mesto u gradu. Čak je stvoren i naziv za ljubitelje ovog mesta – „Lemijanci“. Kako se postaje „Lemijanac“?
– Onaj ko dođe, kome prija ovo ludilo, ko se „primi“, taj postaje Lemijanac. Nema tu nikakve tajne. Meni je normalno da u knjižari imam stolice i klupe, da ljudi mogu da dođu i čitaju knjige. Nekada se dešava da ljudi hoće nešto da kupe, a ja ih pitam da li su sigurni. Kažem im da prvo „probaju“ knjigu, sednu, malo pročitaju, pa ako im se svidi, lako će je kupiti. Ispunjavam i želje, onima koji traže neku knjigu. Ako uspem da je nabavim, naravno. Ja sam tu samo posrednik i sve zavisi od tvoje želje da knjigu nađeš. Jedan prijatelj mi je tražio da mu nabavim knjigu za oca. Čovek je 50 godina pokušavao da dođe do druge knjige iz stare trilogije narodne epske poezije, iz koje je učio da čita. Kada sam je našao, nisam mogao da se od nje odvojim, toliko mi je bila divna. Ipak sam mu je na kraju dao, jer je do mene došla zato što sam je za njega tražio. Kasnije sam uspeo da mu nabavim i prvu i treću knjigu.
Uglavnom imate antikvarna izdanja. Kako ste se odlučili da držite antikvarne knjige?
– Ovo je jedina antikvarna knjižara u gradu. Ima još jedna knjižara koja se bavi polovnim knjigama, ali razlika je u tome što antikvarna knjižara treba da ima sve, pa i ono što nikome ne treba. Knjige sam nasledio iz antikvarne knjižare „Orfelin“ kada se zatvarala, ali ne samo knjige, nego i šoljice iz kojih sada pijemo kafu. Onda sam ubacio i neka nova izdanja, ali ovde nema hitova, bestselera, top lista. Ne vidim knjižaru u tom miljeu. Onda ne bih bio knjižar, već trgovac. Čitanje je važno, najvažnije. Ovde dolaze posetioci, ne mušterije. I biblioteke su važne.
Šta sve imate od starih, antikvarnih izdanja?
– Ne znam šta sve imam. Čak nekada znam da imam neku knjigu i gledam tamo gde bi trebalo da bude, ali je ne vidim. Pošto sam ja stariji čovek, gledam ponovo, možda nisam dobro video. Onda zamolim posetioca da pogleda, ali je nema. Knjige se nekada kriju. Ona stoji na svom mestu i nas nekoliko gleda i ne vidi je. Posle toga je nađemo, stajala je tamo gde je i trebalo bude. Ko zna šta sve ovde može da se nađe? Treba da se cunja, treba da ti je važno da pronađeš knjigu. Neke knjige su i precenjene, a to je zato da ih ne bih prodao. Znam koliko mi je vremena trebalo da je nađem, da sam je teško nabavio, pa mi je teško da se od nje rastanem. Onda stavim visoku cenu i znam da se neće prodati.
Idejni tvorac „Garude“
Lemijeve ideje i duh, doprinele su da kafić „Garuda“ postane legendarno i autentično mesto krajem 80-ih godina. Lemi kaže da nije bio vlasnik, ali je bio kreator koncepcije.
– Vodio sam „Garudu“ i bio sam njen važan deo. To je bilo od 1987 – 1990. godine, kada je „Garuda“ bila kultno mesto. Tada su kafići počeli da uvode propusnice i nisu puštali svakoga. Klinci koji su bili pankeri i metalci, nisi mogli da uđu na takva mesta. Tražili su im nepostojeće propusnice i oni nisu nigde pripadali. Skupljali su se ispred kioska i samiški i tu su pili. E, takvim ljudima je „Garuda“ otvarala vrata i bila je krcata. Prave face su često neprimetne. Možda bi se oni na nekom drugom mestu u gradu pošibali, ali u „Garudi“ toga nije bilo. Bilo im je važno da to mesto postoji. Igrao se bilijar, a mnoge devojke su tada naučile da ga igraju. Bilo je tu ljudi svih fela, metalaca, pankera, šminkera. Svi su bili zaštićeni unutra. Imali smo izložbe slika, bilo je svirki. „Singersi“ su često svirali u „Garudi“ i tu su snimili i neke spotove. Posle 1990. godine, vlasnik je počeo da se meša u koncepciju, a ja sam otišao.
Koliko Novosađani vole da čitaju i šta najčešće biraju?
– Vole ljudi da čitaju, ali mi je teško da odredim šta vole. Pitanje je uvek šta „preteže“. Ne radim u „običnoj“ knjižari, ali iz mog prethodnog iskustva znam da se najviše traži ono što preovlađuje i čime nas zasipaju. Oni koji stignu do mene, dođu zato što traže nešto što nisu mogli da nađu ni na jednom drugom mestu. Nedavno su me zvali iz jedne novosadske knjižare, jer je njihov posetilac tražio staro izdanje Pekićevog „Besnila“, a oni ga nemaju. Kod mene se traže i stručne knjige, neopskurne stvari, pikanterije, stara izdanja.
Dajete li savete onima koji dođu da kupe knjigu?
– Teško je dati savet, jer ljudima sada prija jedno, a sutra nešto drugo. Nekada sugerišem ili predložim, ali ne dajem savete i preporuke, to je velika stvar. Treba pronaći ono što ti prija. Umem da sledim i preporuke čitalaca, koji mi otkriju neke nove pisce. Postoje i kultne knjige, koje idu od čitaoca, do čitaoca. Znam za lepo, pametno, čestito. Na meni je da baratam time. Neko drugi ne zna, nije se sa time sretao. Čovek sebe čuva kada barata nekim stvarima, imaš svoj mir i onda možeš da ga širiš dalje. Sve je ovde borba i otpor, a važno je reći i „dobar dan“ i „doviđenja“. Od pljuvanja se samo taloži žabokrečina.
„Lemijeva knjižara“ i Lemijanci pokrenuli su akciju obeležavanja rođendan pisaca. Kako je do toga došlo?
– Glavni krivac je naša prijateljica Zvezdana Šelmić, a sve je počelo idejom da se obeleži rođendan Danila Kiša. Odlučili smo da se sastanemo u ulici koja nosi njegovo ime i da čitamo odlomke iz njegovih dela. Onda smo počeli da obeležavamo i druge rođendane „pisaca uličara“, odnosno onih književnika koji imaju ulicu u Novom Sadu. Kada neki pisac nema ulicu, mi je napravimo na terasi knjižare ili nekom drugom mestu. Tako je terasa bila „Zamak Franca Kafke“, „Andrlina terasa“ i „Pračetova terasa“, a drvored preko puta je postao „Proplanak Stevana Raičkovića“. Na terasi smo obeležili i rođendan Desanke Maksimović, iako ona ima ulicu u Novom Sadu. Plan nam je da sa zakašnjenjem obeležimo i rođendan Fernanda Pisoa, najboljeg i najpoznatijeg portugalskog književnika. Zanimljivo je da sam njega otkrio gledajući Vendersov film „Lisabonska priča“, u kojem lik čita pesme Pisoa. Muziku u tom filmu izvodi čuveni „Madre deuš“, te ćemo rođendan obeležiti njihovom muzikom i filmom „Lisabonska priča“.
„Lemijeva knjižara“ je ušla i u poduhvat izdavaštva. Šta ste objavili?
– Već dugo razmišljam o izdavaštvu, ali nisam znao šta će biti prva knjiga koju ću izdati. Prvo izdanje „Lemijeve knjižare“ je reprint izdanje „Pravila monaštva“, knjige iz 1733. godine. To je primerak kojeg nigde nema i može da se nađe samo ovde na Grbavici. Ovo je deo nacionalnog blaga.
Kao ni tok razgovora i vreme posete, tako ni radno vreme „Lemijeve knjižare“ ne može da se predvidi i odredi. Lemi ostaje na terasi ispred knjižare, nastavlja razgovore sa posetiocima i prijateljima, uz „grbavički razvigor“, vetar koji stalno duva i donosi svežinu uprkos vrelom asfaltu.
Sa Lemijem razgovarala Ljubica Petrović
Preuzeto sa www.mojnovisad.com
Leave a Reply