Ponedeljak ? Zašto? Zašto se svi razbole i imaju hiljadu pitanja baš ponedeljkom? Telefon neprestano zvoni, pauza između poziva je 5 sekundi. Taman dovoljno vremena da udahnem vazduh, popijem gutljaj vode ili talog na dnu šoljice kafe. Samu sebe bodrim i kažem”Možeš ti to! Još ovaj poziv i pauza od 5 ili 10 minuta“. Osmeh na mom licu.
A juče je bila nedelja. Ustajanje oko 8 ili 9 sati. Preskačemo doručak, ali ručak je tačno u podne, pravi vojvođanski. Malo dremke, kolači, fudbalska utakmica. Znam, smešno je poverovati da žena gleda fudbal. Alo, ljudi, moja kuća je na 20 metara od lokalnog “stadiona”; sada već kluba u drugoj ligi. Nema se para za Prvu ligu i tehničkih uslova za stupanje u istu. Nakon utakmice na TV-u idemo do moje mame i brata. Kafica, sok, kolači, malo razgovora i na rastanku poljubac uz “Sretan početak radne nedelje“.
Ponedeljak. Pravo na pauzu je 30. minuta. Lično to pretvorim u 3 puta po 10 minuta. Tako mogu da obavim fiziološke potrebe koje su u mojim godinama već pomalo zabrinjavajuće. Uspem da progutam sendvič koji sam ponela od kuće(štedi se). Naravno, jedna od tih pauza je i za cigaretu. Porok, znam ali drugih poroka nemam. Bar ja tako mislim.
Ovaj ponedeljak je totalno haotičan, jer u mini-pauzi shvatam (u dvorištu sam, pušenje je zabranjeno na radnom mestu) da pušim, pijem”pokojnu” kafu i žvaćem jabuku. Odmahujem glavom ne bih li razbistrila misli i ne želim da prihvatim da sam u “zoni sumraka“.
Ponedeljak. Koleginice su se “masovno“porazboljevale. Teret je na nama koje smo tu. Nema igrača sa klupe. Nema zamene. Igramo za tim. “Igramo”-radimo dok ne otkuca onaj čarobni, zlatni sat kada dolazi druga smena. Idem kući i kažem sebi – “Sutra je utorak“. Osmeh…………….
Leave a Reply