Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

VINYL

Tri kvalitetne nostalgije (3 AOR preporuke)

 Od svoje dvanaeste godine počeo sam baš ozbiljno da slušam muziku i gradim svoj ukus. Prvo sam zavoleo Bitlse i ABBA-u , pa vrlo brzo Dip Parpl i Juraju Hip da bih već početkom osamdesetih, sa trinaest otkrio Motorhede, Džudase, Saksone…Žestoki zvuk me zarobio i do dana današnjeg nisam izašao iz njega. U njega ne ubrajam samo metal. Slušao sam i još uvek slušam i pank i hardkor i bluz i svašta, samo da čujem distorziju i električnu gitaru. Jedan deo mene je stalno istraživao i neku drugačiju muziku pa otud moja naklonost prema izvođačima kao što su Sting, Dire Straits, Chris Rea, Joe Cocker i slični. Valjda je mojim ušima povremeno trebao odmor od buke, pa sam tražio melodiju. Na taj način sam zavoleo i jedan žanr koji mnogi gledaju ispod oka, prezrivo i sa nipodaštavanjem.

 

 AOR ili Adult Oriented Rock (u oksfordskom britanskom rečniku označava stil u popularnoj muzici gde se hard rok kombinuje sa mekšim ili melodičnijim elementima) je pravac koji sam otkrio paralelno sa hard rokom i hevi metalom i moram priznati da ispočetka nisam ni umeo da povučem pravu crtu između pobrojanih žanrova. Ako vam još nije jasno kako zvuči AOR muzika nabrojaću vam samo perjanice tog pravca pa ako ste bar zagrebali po rok muzici morali ste čuti za bendove kao što su : Journey, Styx, Boston, Toto, Foreigner, REO Speedwagon, Night Ranger… Sve su to američki bendovi vrlo popularni na tom kontinentu dok u Evropi i nemaju toliko fanova. Bar ne u tolikom broju kao “preko bare”. Nije AOR pravac rezervisan samo za Amere, ali tamo se prvo primio. Danas je skandinavska scena ovog pravca isto toliko kvalitetna, ako ne I više od američke. Sav ovaj uvod sam napisao da bih vas lakše uveo u ovaj članak koji bi trebalo da bude preporuka za tri stariteta tog pravca. Tri albuma starih od 31 do 39 godina, ali tri remek- dela, tri ploče među najboljim ikada snimljenim u AOR-u.

 

Prvi po starosti je album gospodina Marka Tanera pod naslovom “No Escape”. Snimljen je 1979. godine za Elektra Records i izašao je pod firmom Marc Tanner Band. Zanimljivo je da su na snimanju učestvovali i Stiv Lukater, Dejvid Paić i Džef Porkaro iz tada još uvek novog benda Toto. OVaj album i nije baš slavno prošao kod publike, imao je samo jedno 45. Mesto na Bilbordovoj Top listi singlova sa pesmom “Elena”. Posle toga je snimio još samo album “Temptation” dve godine kasnije i izdao singl “Julie” 2002. godine, ali bez ikakvog uspeha i značajnijeg traga na sceni. Međutim, nastavio je kao producent i kompozitor i zgrnuo je ozbiljne pare devedesetih godina prošlog veka otkrivši tinejdž rok senzaciju “Nelson” koji su sačinjavala tri brata iz porodice Nelson. Njihova popularnost nije predugo trajala, ali mu je to bilo dovoljno da stekne značajnu reputaciju i značajnu količinu dolara. Od poznatijih bendova sarađivao je sa bendovima Twisted Sister i Warrant. Možda kvalitet ovog albuma nije recipročan mom oduševljenju istim, ali ima tu i dosta nostalgije koja kod sredovečnih rokera kao što sam ja uvek igra veliku ulogu.

Ipak, pesme kao što su “Shes So High” , “ Edge Of Love”, “ Lady In Blue”, “Never Again” i već pomenuta “Elena” bi komotno mogle da se puštaju na bilo kojoj radio stanici koja drži do sebe (to što u Srbiji nema baš mnogo takvih stanica nije moja krivica, a ni Marka Tanera). Fina produkcija za to vreme, “catchy” refreni, pametna aranžmanska rešenja i kvalitetna svirka su epiteti koji I danas stoje kada pričam o albumu “No escape” Marc Tanner Banda. Za kraj samo da kažem da sam zainteresovan da nabavim ovaj album u bilo kojem obliku (znam da je to jako teško) jer posedujem samo loš vinil rip na mp3 formatu. Kaseta koju sam slušao nebrojeno puta se izlizala i netragom nestala…

Druga ploča na koju “piškim firnajz” iz vremena moje mladosti je Piter FremptonovaBreaking All The Rules”. Tačno se sećam leta 1981. godine u Makarskoj kada sam u tamošnjoj Jugotonovoj prodavnici ploča kupio ovo izdanje, iako nisam baš imao previše saznanja ko je taj Piter Frampton. Znao sam da je svirao pre toga u Humble Pie (za koje sam čuo samo usput, nisam ih slušao, ali su svirali hardrok, što mi je tada bila dovoljna informacija). Sećam se i da sam jedva čekao da tu ploču, kao i ostale dve koje sam kupio tog leta na moru (mislim da je jedna bila Tygers Of Pan Tang –  “Spellbound” a druga Girschool – “Hit And Run” ) izvadim iz omota i stavim na gramofon. Kako sam je pustio, tako sam se zaljubio u svih devet pesama. Apsolutno, bez premca, najbolji album Pitera Fremptona ikada, mada je on kasnije na koncertima (ne računajući turneju posle albuma “Breaking All The Rules”) svirao tek naslovnu i ponekad “Dig What I Say”  i “Going To LA”  . Metalci ga nisu voleli jer im je bio previše “njanjav” , hard rokeri jer nije imao “prljav” zvuk kao njegov matični bend “Humble Pie”, a meni se posle ovog albuma ništa od njega nije dovoljno svidelo, jer sam svaku ploču poredio sa ovom, besprekornom.

 Na albumu su i dve obrade (što sam naravno, kasnije shvatio) , “Rise Up” , pop atrakcije sedamdesetih “Alessi Brothers” i klasik iz sredine šezdesetih, verovatno jedini pravi hit australijskog rok benda The Easybeats, čiji su članovi kasnije otkrili AC-DC i producirali nekoliko njihovih prvih albuma, ali to je druga priča, “Friday On My Mind”. Netipično za moje tadašnje godine i moj muzički ukus koji je preferirao Motorhede, Mejdene i uopšte teži i pre svega brži zvuk, čudo je da mi se ovaj album toliko svideo, jer na njemu preovlađuju sporije i pesme srednjeg tempa, a jedino je naslovna pesma brza i nalazi se na kraju albuma i traje sedam minuta !, ali kako kaže jedan bosansko-hercegovački pjesnik i zabavljač,  “Ljubav udari često tamo gdje ne treba I kad joj se čovjek namanje nada”, tako mi je i ovaj album prirastao za srce i to traje do današnjih dana. Kuriozitet je da su i na ovom albumu svirali Stiv Lukater I Džef Porkaro iz benda TOTO !

Treći, ne znam da li i najdraži album, je ploča jednog člana grupe Duran Duran ! Da, da, baš tog benda sa kojim smo se sprdali tih godina i sve njihove pristalice zvali “ sekapersama” I “pederima”. Danas, iz ove perspective imam da izjavim da je Duran Duran jedan ozbiljan i vrlo kvalitetan pop, pa i rok bend. E, sad , sasvim slučajno sam krajem osamdesetih na preporuku tadašnjeg gazde CD-kluba “World Of Music” , a danas mog drugara, Željka Pavlovića uzeo CD pod nazivom “Thunder”, Endija Tejlora. Pitao sam ga samo “Jel to onaj iz Djurana? “. On se nasmejao, klimnuo glavom i samo rekao : “Uzmi, poslušaj, nećeš se pokajati. Album je odličan”. I, zaista, nisam se pokajao, jer je “Thunder” jedna albumčina prepuna prelepih pesama. Nekoliko bržih kao “ I might Lie”, “Don’t Let Me Die Young” ili “Thunder” su bile ozbiljne rokačine, samo prikrivene mekšom produkcijom, a balade “Night Train” i “ Broken Window” su jedne od nalepših balada ikada napisanih. Ploču zatvara fantastičan instrumental “French Guitar”. Ne znam šta bih vam još rekao, osim da sam posle prvog slušanja ostao otvorenih usta. Na ovom albumu nisu svirali članovi benda Toto, ali je zato gitaru svirao Stiv Džons (da, da , baš taj Stiv Džons) i Miki Kjuri, kasnije bubnjar benda The Cult. Dovoljno da ne budete više skeptični ?

To su neka tri albuma malo mekšeg zvuka koji su mi ulepšali mladost, a i dan-danas ih vrlo rado puštam i mogu da konstatujem da su odoleli zubu vremena i nisu izgubili ništa od svog kvaliteta…

Pa izvolite, pronađite ih na netu ili već nekako drugačije i poslušajte. Ako baš imate problema da ih nađete, javite se. Rado ću vam ih iskopirati, ali ćete morati posle 24 sata slušanja da ih izbrišete sa kompjutera da ne biste kršili zakon o pirateriji ? . To , naravno važi za one koji ne žive u Srbiji…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: