Prevarna krutost i beleg pesničke stvarnosti - prikaz zbirke pesama "Pigmenti" Zvonimira Grozdića (FRiKK, 2018)

Piše : Desya Lovorov

Hrvatski pesnici, bilo da pripadaju glavnom toku ili alternativi, više paze na svoju pesničku scenu, i imaju podršku institucija ili makar udruženja koja se bave promovisanjem kulture, čak i kada žele ostati van “fokusa” javnosti. Svakako, Zvonimir Grozdić nije anonimus, makar u rodnoj grudi, ali se nadam da će se to promeniti i u drugim delovima Balkana – što je i skromna misija ovog teksta.

Moj susret sa njim je započeo 2015. Ili 2016. godine, preporukom urednika Helly Cherry portala, i nisam nimalo sumnjao da će mi se poezija svideti, i tako je ostalo do današnjih dana. Imam retku čast da posedujem njegov ceo dosadašnji opus (više o tome ovde i ovde), kao i da popijem pivo-dva sa jednim od mojih omiljenih pesnika novije generacije, na jednom pesničkom susretu u Subotici ove godine. Kažem dosadašnji opus, jer je izdata i nova zbirka proze koja putuje trenutno ka meni, a ovom prilikom predstavljam zbirku poezije pod nazivom Pigmenti iz 2018. godine.

Njegove pesme bi, pre svega, trebalo shvatiti veoma ozbiljno, stil mu je rafinisan, zapravo prilično “uređen”, sa pažljivo biranim rečima, iako se radi o poeziji koja je po svojoj funkciji okrenuta hranjenju subkulturne publike. Međutim, svojim kvalitetom i elegantno iščašenim stilom, Grozdiću ne bi smeli išta da zamere ni akademski literarni krugovi, iako ih on u svom domenu i nadilazi.
Kao i do sad, i pesme u zbirci Pigmenti su podeljene u više-manje tematizovane celine, ali zbog slobode u izričaju, pesme se same trude da izađu iz bilo kakvog okvira, ciklusa, iako se motivi prepliću, nadopunjuju ili čak potiru. To rasparčavanje zapravo dostiže još bolji efekat, ukoliko čitalac nije opterećen time da li su pesme povezane ili nisu, ako uživa u svakom deliću zasebno. Svaki “ciklus” počne lagano, visoko-stilizovano, sa veoma lepim pesničkim slikama (možda i naglašeno romantičnim ili misaono-refleksivnim tonom), da bi u svojoj završnici došao do onoga što je mene privolelo da njegove pesme rado čitam i “suočavam” sa svojim stavovima. To je urođena ironija, pomešana sa zrelim humorom, kao i životnim (ne)prilikama u koje pesnik “uvaljuje” svoje likove. Tu oštricu deli sa još jednim odličnim hrvatskim pesnikom Sinišom Matasovićem (pisao sam i o njegovom radu) – izlaganje podsmehu i kritici “klasičnu” mušku svinjarijo-prirodu (ne preskačući tipologiju balkanskih muškaraca), ali i odnos muškarac-žena-(ljubavnica). Ono što Grozdića ipak izdvaja jeste nešto blaža ironija, bez gubitka intenziteta poruke svake pojedine pesme i veći beg ka onom misaonom, emotivnom u čovečijoj prirodi.

Vrlo živo prikazujući prijatne i neprijatne životne situacije (kao što je gledanje u oblake, odlazak u kladionicu, ili prevara), Grozdić čitaoca uvodi u veoma filmičan svet gde ljudi jednostavno bivaju ljudi, bez moralne ili bilo kakve osude, sa svim vrlinama i manama. Ukalupljujući u to pesničke slike mora, obale, oblaka, prirode uopšte, stiče se utisak da on poetski opravdava ljudsku sujetu, bezobzirnost, povodljivost za lakim užicima. Istina je da smo svi skloni tome, priznali to sebi ili ne. Grehom, krivicom smo obeleženi, samo je pitanje da li je taj pigment u koži, taj beleg, jači ili ne. Grozdić ne nudi odgovore, ali ne postavlja ni pitanja, već daje prednost aktivnom razmišljanju na teme koje nudi u svojim poetskim slikama.

Ono što sam naposletku primetio nakon nekoliko iščitavanja ove zbirke jeste da se Grozdić za mrvicu “uozbiljio”, u tom smislu da je rečenične sklopove podesio ka ozbiljnijoj publici, reklo bi se. No, ta prevarna krutost uz krajnju završnicu pesama koje najavljuju salvu smeha me je razuverila da se tu radi o bilo kakvoj šturoj, tobože ozbiljnosti. Biti zreo, mudriji ne podrazumeva da odjednom postaneš dosadan – jer Grozdićeva poezija je sve drugo samo ne to. Možda postanete pametniji, ali mudrost dolazi sa godinama. Još ako ste i mladi duhom – zabava je zagarantovana.